Iću napravit đir po gradu. Iman vrimena, neću sidit doma do popodne. Protegnit ću noge. Lipo je zafriškalo, baš mi paše. Obukla sam onu zelenu pletenu veštu s ušivenim cvićem po dnu. Našla sam i bičve do kolina, zelene sa sivim rigama, vruće mi je u hulahopke. I gležnjače sam obula. Parila sam Pipi Duga Čarapa. Kosu sam digla u rep. Visoko. Još ima bokun sunca u njoj, pa mi drago.
„Aj ti posli posla idi drito u Dugopoje, ja ću doć busom. Tila bi pri malo prošetat“, pošaljem Goranu smailić.
Gren se odgegat do grada. Termin mi je za deset dana. Zato bi da šta pri odemo u Lesnine vazest one katrige. Litos sam ih još zamirila. Baš bi mi šesno pasale uz oni stol ča mi ga je Seki kupila za vinčanje. Stane uz njega osam katriga, ali smo Goran i ja odlučili kupit samo šest. Ma puno koštaju. Svaka je priko dvi ijade kuna. Skupljali smo lovu skoro šest miseci. Ma ostalo je nešto i od pira, ma su stvarno skupe.
A lipe su. Drvo svake je druge kolure, a tapecirane su istom tamnom oker, i onda svaka ima još i kušin u boji od nogic. Uzela bi žutu, zelenu, modru, lila, kafenu i bilu. Ma ota bila i nije baš bila, više daje na bilu kafu. Ma baš će mi dignit kužinu.
Ma nisan Goranu ni rekla da mi je mater dala za još dvi katrige. To neka bude sarprajs. A onda ću još kupit i narančastu i onu tamno zelenu. Baš takove pjate iman.
„Ajde, ćerce kupi još te dvi, mater je bila uporna, jer nisam omar tila uzest. Rekla je da joj je to od sprovoda i da će si ona lako to od penzije vraćat.
Iskrcala sam se na Staru Slobodnu i lagano krenila put Peristia. Malo sam se gegala, a bura mi je baš lipo pomagala, pari mi se da me vraćala na drugu stranu.
Mali se ritnuo. Ja pogladim drob. Nisam tila znat ča ću rodit, ali se ginica zaletila, pa je rekla kad me gledala na ultra zvuk, da kako se mali lipo smije.
Goran se složija s menom da mu damo ime Damir. Baš mi je to lipo ime. Sva srića da nisan tribala dati po svekru. Zava mi je lani rodila pa je malome dala ime Gabrijel, po ocu. Ma to mi je više nekako za ženske.
A ča mi je drago šta neću rodit žensko, jerbo bi jon morala dati ime Mande, po svekrvi. A jebateled, ko je izmislija to ime. Ma nikad mi ni bilo kjaro, da li su najpri dali ime ditetu ili onoj stvari. Čak mi je za onu stvar i super naziv. Moš svakako, Mandina, Mandica, Manda, Mandola, Mandika. Nasmijem se naglas. Ma koje mi pizdarije padaju na pamet. Ne reče se zalud da je ovo drugo stanje.
Ček,ček, jesam li ih ja to onim perifernim vidom, upravo vidila u Planike.
Vratim se natraške i stanem isprid izloga. Je, je , to su one. Kožne, tamno crvene, ono ka boja trule višnje, visoke. I svitle. Ma skoru da blištidu. Jedino one u ciloj viltrlini.
Uđem unutra da ih boje vidim. Sidnem. Prodavačica mi ih donese. Ma nikad nešto lipše nisan vidila. Baš sam take tila. Prinesem ih nosu. Vonjaju na kožu. Ugodne su na dodir. Malo liče na kaubojke. Imaju gore nekoliko šara u istoj boji. A peta, dva prsta, baš kako volin.
Provan ih. Stoju mi ko salivene. Do kolina su mi. Prošetan po butigi. Gledan se u ogledalo. Okrećen se.
Ma ove su mene čekale. Pitam koliko dođu.
„Odlično vam stoje. Jesu malo skuplje, triijade kuna, ali vride. Možete na rate“ prodavačici je u interesu da mi ih uvali.
.jpg)