Zoran Šolaja | Raskoš siromaštva

    Sećam se priče mame iz njene osnovne škole kad deca iz grada jedu paštetu a deca sa sela krijući se pečeno pile..i postojao je onaj stid što nemaju za paštetu?!..setih se onda  priče novijeg datuma datuma iz Kistanja u Dalmaciji kad pitaju malog :"dobro šta svi jedete?" a mali odgovara: "kad imamo novca "poli" a kad nemamo pršut"..eto siromaštvo zna biti i raskošno.

Zoran Šolaja | Može kesa?

    More..zrikavci sa svojim ritmom..smilje koje miriše..vazduh kao "koktel sa solju"..brod na pučini.."gospodine može kesa?.." pita me kasirka Tanja.."može mada ste mogli sačekati da uđem u vodu..al ajd..."

Zoran Gavrilović | Dnevnik o nečitanju: Monika Herceg, Ovdje počinje šuma

Da li nasilje ima mitološka bića koja ga pojedu?

Postoji gotovo neiscrpan popis mitoloških bića koja jedu ljude, djecu, duše, krv, vrijeme ili sjećanje. Zmajevi gutaju sela, vampiri sišu život, vukodlaci trgaju tijelo, Haron prevozi mrtve, Kerber čuva izlaz iz podzemlja. Mitologija je prepuna stvorenja koja se hrane čovjekom. Gotovo da nema bića koja se hrane nasiljem.

To je neobično.

Da postoji, svijet bi izgledao drukčije. Nakon svake tučnjave, svakog rata, svakog silovanja ili mučenja, iz zemlje bi izlazila nepoznata stvorenja i skupljala ostatke nasilja kao što mravi skupljaju mrvice kruha. Ne bi liječila rane. Ne bi vraćala mrtve. Ali pojela bi ono što ostaje nakon udarca. Mržnju. Osvetu. Želju da se isto ponovi.

Možda ih nema zato što nasilje nije otpad nego gorivo. Ono se hrani samo sobom. Svaki udarac proizvodi novi udarac. Svaka osveta traži novu osvetu. Čovjek je jedino biće koje je sposobno reciklirati vlastitu okrutnost i nazvati je pravdom, tradicijom ili nužnošću.

Zato su stare kulture izmišljale drugačije mehanizme. Žrtvene jarce, rituale pročišćenja, bogove osvete, bogove milosti. Sve su to bili pokušaji da se nasilje premjesti iz ljudskih ruku u neki drugi poredak. Nije slučajno što su mnogi obredi završavali vatrom, vodom ili krvlju. Ljudi su osjećali da nasilje ostavlja talog koji se ne može jednostavno zaboraviti.

Možda biće koje jede nasilje ne bi bilo veliko ni strašno. Ne bi imalo očnjake ni krila. Bilo bi gotovo nevidljivo. Kretalo bi se mjestima na kojima nitko ne želi ostati. Po dječjim sobama nakon vike roditelja. Po rovovima nakon granatiranja. Po zatvorskim ćelijama. Po bolnicama. Hranilo bi se onim što ljudi ne vide, ali osjećaju desetljećima.

Takvo biće ne bi bilo dobro. Ono ne bi spašavalo svijet. Ono bi samo održavalo ravnotežu. Kao gljive koje razgrađuju mrtvo drvo ili kukci koji čiste lešine. Priroda nema gađenja. Ona zna da raspad nije suprotnost životu nego njegov nastavak.

Možda je upravo to razlog što takvo biće ne postoji u mitovima. Kada bi postojalo, čovjek bi mogao povjerovati da će netko drugi počistiti posljedice njegova nasilja. Mitovi su okrutniji od toga. Oni uglavnom traže da teret ostane na čovjeku.

Pa ipak, pomisao na stvorenje koje jede nasilje ostaje privlačna. Ne zato što bi nas oslobodilo krivnje, nego zato što bismo napokon mogli zamisliti svijet u kojem se okrutnost ne gomila zauvijek. Svijet u kojem postoji prirodni predator mržnje, kao što postoji predator miševa ili skakavaca.

Možda ga još nismo izmislili. A možda ga susrećemo svaki put kada netko prekine lanac osvete. Tada ne nestaje samo jedan čin nasilja. Nestaje i hrana koju je nasilje pripremilo za svoje buduće oblike. U tom smislu, biće koje jede nasilje možda nije čudovište iz šume nego rijedak čovjek koji odbije uzvratiti istom mjerom.

Monika Herceg, Ovdje počinje šuma, knjiga je koja se ne čita. To je knjiga kojoj se vraća. Nedostatak odmaka me smeta. Ona me prima u svoje tijelo. Obuzima me nasilje koje ne mogu razumjeti. Ni ona ga ne može razumjeti. Ona je popišano dijete ispod stola. Stišće noge kao da će stol pobjeći s njom. Onda ulaze konji. Prilaze i svojim dahom, velikim vlažnim jezikom, umiruju dijete. Ali dijete je već razbijeno. Zakrpe su popustile. Stvarnost je prestvarna. Ni san je ne može učiniti cijelom. San samo nadopunjava stvarnost. Čak i plastični bazen na kraju postaje mitološko mjesto. Mama se pretvara u ribu. Sve je mokro.

Knjiga mi je teška za čitanje jer ne nalazim mjesto gdje bih se sklonio. Mislio sam da ću je pročitati u jednom dahu, ali ne mogu. Zapravo, ne znam hoću li je pročitati do kraja. U njoj će možda više pronaći čovjek kojem je obiteljsko nasilje akademska zamka za biranje strana. Ja sam odrastao u vrtlogu nasilja. Moji roditelji proizvodili su nasilje, moji bake i djedovi baštinili su nasilje, čitav svijet bio je nasilan, tukao se po ulicama i počinjao ratove pred mojim kućnim pragom. Previše je slično da bih osjećao razlike.

Prva priča o konjima izvlači iz mene djeda u hlačama. Sjedi u polumraku kuhinje i pije rakiju. Hlače su mu prevelike, košulja mu je prevelika. Njegova snaga je ispod odjeće. Ćelav je i znoji se. U kuhinji je veliki bijeli štednjak. To je oltar i ognjište. Gori ljeti i zimi. Na njemu se kuha bijela kava. Tu su drveni kredenci, zaštićeni u svojoj bjelini, s otvorima za disanje. Tu je i veliki stol za kojim igramo karte. Plastični stolnjak čuva plavo grožđe.

Onda dolazi baka. Ona je ta koju je djed čekao, ona o kojoj je razmišljao dok je pio rakiju. Djed viče: "Anice, gdje si?" Baka stoji ukopana na mjestu. Djed leti prema njoj. Njegova su stopala u zraku. Njegove ruke lete prema baki. Ja se čudim kako baka ima tako puno sijede kose ispod marame. Kosa leti zrakom. Mislim da će poslije udariti glavom o štednjak, ali ne znam je li se to tako dogodilo. Bio sam dijete i pobjegao sam. Djeca ne moraju biti hrabra. Da nisam pobjegao, kako bih ih sutra volio? Pio bijelu kavu s bakom, smijao se s djedom, igrao karte za stolom i kucao eksere u dasku dok on kaže: "Jebem mu sunac", kada se lupi po prstu.

Djeca ne mogu razumjeti nasilje. Ne znam zašto je tako. Ako je nasilje sastavni dio čovjekovog organizma zašto se djeca ne rađaju sa induktorima za nasilje. Čini mi se da mi ljudi dosta nepripremljeni dolazimo na ovaj svijet.

___________________________________________

knjiga je remek-djelo, podsjeća me na Panov labirint, ali ni njega nisam odgledao do kraja.

   

Zoran Šolaja | Da sam lekar u Americi

    Znate onu priču o kadilaku i kući sa bazenom u dobrom kraju?..da sam lekar..tako bi bilo i da sam inženjer..možda manje kadilaka a veća kuća?..ovako sam prosvetni radnik..i tamo i ovamo ni kadilaka ni veće kuće..samo ne znam  kako je kod njih za dan škole?..oni ne znaju šta je sač..što ide nama u prilog.

Zoran Šolaja | Kuvar mog detinjstva

 

Pre robota a posle "penzionisanja" Toma.i.Džerija..gde je..baj d vej..glupo što ga nije stigao nikad..al’ajd..već sam bio u "crtić vakumu"..kad eto ga..Švedski kuvar u Mapetima..bio je sjajan..bacao suđe..pevao uvek istu pesmu..entuzijazam je tu..i nijedna životinja mu nije bila povredjena..ni riba ni ostali …sem ovog pileta..e sad ako neko zna šta je sa piletom nek javi?..šaljem i sliku..sad je verovatno u penziji.

Zoran Šolaja | Fleksuješ ili ne?

 

Kažu da je razmetanje to kako kazu klinci "fleksovanje"..a pošto živimo u vremenima gde smo svi "mladi i bogati" onda mora da se i fleksuje..čekaj komšija nosi 2 kese sa pijace..opa..odo da mu kažem da fleksuje..šta fali..

 

Zoran Šolaja | Detektor na nudističkoj plaži

 

Ima sličnosti sa mojim boravkom u Stokholmu i nudističkoj plaži..na oba mesta nisam bio. 

Pričaju ljudi koji vole "kupaći free" boravak na plaži da je super osećaj.

Znate onu foru kad pitaju Fatu što ne ide sa Mujom na nudističku plažu? "Pa kad ga vide da kažu udala se zbog para.."..eto detektor p(laži)..

 

Zoran Šolaja | Autobus 42.

 

"Shiba" od Slavije do Petlovog brda i obrnuto..linija u kome ni autobus ni putnici nisu "fensi"..povezuje Rakovicu.gde se nije vodilo "računa" pa fabrike propale i Dedinje gde žive oni koji su "dobri" sa računom. Ko voli fizičko vaspitanje prolazi pored dva najveća stadiona..pored "Dragiše Mišovića" bolnice..VMA..i idemo gore - dole prateći put..nikad mi nije bilo jasno što voze kroz deo Dedinja kad tamo niko ne ide busom?..ali kad nisam pitao zašto neke pevačice zovu pevačicana..glupo je da pravim pitanje sada..imate sliku busa ali on davno nije žut..nego je crvene boje..a kad me niste pitali za pevačice i zašto."menjaju" grudi..onda da ne pitamo ni bus..ne voli niko neprijatna pitanja .pa ni bus.

Zoran Šolaja | Emotivno putovanje busom

Svi prozori otvoreni..mi kao "sardine"..gužva..zastoj..odjednom krećemo brže..u bus ulazi vazduh pomešan sa cementom..prolazimo pored gradilišta..suze same kreću svima..možda što nikad nećemo imati stan u toj zgradi što se gradi?..možda zbog  "cementiranog vazduha"?..ili zbog Džeja sa radia?..ko će ga znati..

Zoran Šolaja | Zbirka poezije

Zoran Šolaja čitateljima časopisa Kvaka daruje svoju zbirku radova

Naklada: Algerna, Podgorica

Istu možete preuzeti za čitanje na narednoj poveznici:

Zbirka radova

Zoran Šolaja | Akademski građanin

Bahat, viče, primitivno se naslađuje,
bez obraza i osećaja, bez sluha za druge,
sa padežima koji su u „fakultativnoj upotrebi“,
ali sa naznakom da je „akademski građanin“, opet
nekako krećem razgovor o sportu, i opet stav koji prekida
želju za pričom, monolog pun površnih gluposti ali
uz opasku da je „akademski građanin“, da zna,
eto negde ga i volim jer ko zna kakav bi bio
da nije „akademski građanin“, verovatno bi istina bila
samo istina a to je nekad dosadno

Zoran Šolaja | Momak i mačak

Stojim da otvore „Maxi“ u 8, zaboravio da otvaraju u 8 pa naleteo neki minut ranije, stiže gospođa u „zlatnim“ 50-tim poput mene, ali za razliku od mene vidno nervozna. Čeka da se otvori radnja da kupi hranu za mačka. Dok čekamo svima nam objašnjava kako je njen mačak jako nervozan kad je gladan i kako je napravila veliki propust što nema zalihe hrane za ljubimca. Napravim grešku pa pitam kako se mačak zove, kaže „Kajzer“, nekako bi mi Tom bilo draže al’ ko mene pita. Minuti se odužili i svi već zamišljamo mačka koji trga zavese i obara vaze od gladi i to već nabija nervozu. Polako zaboravljam i šta ja trebam kupiti mada mi ćerke neće uraditi ništa zavesama i onoj jedinoj vazi koju imam. Otvoriše se vrata i nekako svi propustimo ženu da uleti u radnju, puni priče da kad je živela sa „momkom“ sve je bilo organizovanije al’ sad sama često zaboravlja za hranu za Kajzera. Naljutio sam se na „momka“ koga nikad neću upoznati jer bi nam svima, pa i mačku bilo znatno bolje tog jutra da on nije otišao.

Zoran Šolaja | Kako sam oduvek hteo da budem Carlito

ma sjajan lik
frajer, crn, romantik
temperamentan, sa srcem,
za nas sa plavim očima idealan za
postati hejterom,
nisam našao njegovu kožnu jaknu,
niti takve naočare,
crna sočiva nisam ni tražio,
cipele na "špic" su mi nekako fuj,
nemam noćni klub, tako da od svega ništa,
sem moje žene, pored koje se osećam kao
Carlito, i više ne tražim da imam lepe crne ili braun
oči jer se u njenim ogledam stalno, a ona ima i kožni mantil,
stoji joj fenomenalno!

Zoran Šolaja | E što nisam Brus Vilis...

pa se zagonetno smeškam
i ispod oka gledam
brza kola vozim
malo pričam a svaka mi "ka u Njegoša"
ne bih išao više sa busom 56
niko mi ne bi dao 47
e što nisam Brus Vilis
pa da glumim i kad ćutim

Zoran Šolaja | Dvorac Dubovac

svaki dvorac krije tajnu
ovaj je dobro sakrio
jer je do danas niko nije otkrio
samo znam da postoji tajna
neka verovatno nesrećna ljubav
a ko je koga ostavio i zašto
javiću vam naknadno
sam dvorac je prelep ima divan pogled
na celo područje grada Karlovca
zašto vam o tom dvorcu pričam?
pa tamo sam biciklom kao mali odlazio
a mojima pričao da sam ispred zgrade
tu tajnu vam dvorac neće reći
takav je naš dogovor
ja čuvam tajnu za njegove tajne on za moje
sa dvorcem se uvek čovek lako dogovori!

Zoran Šolaja | Kafa sa Woody Allenom

da me pozove odmah bi
znao da je on
sve da se javi na govornu poštu
koju nemam
zvao bih ga na kafu
pa da pričamo o
saksofonu

Zoran Šolaja | Raskoš neravnoteže

kad ispadneš iz "vinkla" to je super,
jer svi ostali ti izgledaju čudno,
neravnoteža vodi u progres, kada je sve potaman
i kada je svet potaman, onda život postane dosadan,

Zoran Šolaja | Plašt Žanke Stokić

preskočeno detinjstvo, suze i tuga, kao
nevidljivi plašt pratili su Žanku,
i dolazak u Beograd da ga napravi boljim,
lepšim i veselijim je otpočeo "predstavu", bežala je od sudbine
i uspela je da se sakrije, u Toanetu u "Uobraženom bolesniku",
Dorinu u "Tartifu", pa malo da "pobegne" u Julišku u " Putu oko sveta", naravno
u neponovljivu Živku "Gospođu ministarku" gde niko nije mogao dostići taj nivo
ne što nije dobar već što je uloga kao za nju pisana, maestralne, životna, nošena aplauzima
Praga, Varšave, Beča Budimpešte i najdražeg Beograda, svakim aplauzom je stepenicu više
ulazila u nezaborav, poštena i hrabra, velikog srca, nedovoljno voljena,
u pratnji Mikice i Lolice vernih ljubimaca bila je i ostala ministarka,
možda sada kada je nema tamo gore veselo čavrlja sa čika Ilijom Stanojevićem, Zoranom Radmilovićem,
Pajom Vujisićem, tom gardom koja i kad ćuti sve kaže, i sa plaštom koji je sa
ovog sveta poneo aplauze i ljubav njene publike.

Zoran Šolaja | Kako sam sreo Tina Ujevića u snu.

Kad počneš da pišeš pa malo
vidiš kako su to radili majstori,
slučajno ili namerno u literaturi srešćeš Tina,
ma sretao ga i kroz školsku literaturu samo
sada je osećaj poezije zreliji, nekako i razumem šta je hteo reći,

Zoran Šolaja | Klavirštimer

memljiva soba
struja davno isključena,
ruke ispucale i stare,
note više ne postaju bolje,
kavir je izgubio "doktora",
stari tranzistor ne pali,
ne čuje se zvuk klavira,