Florian Hajdu | Nedostajanje

Ljube li te
Božjom ljubavlju
tada
kada nikoga ne ljube

Grle li te
onda
srcem dušom
u zagrljaj stegnu
kada
nikoga ne grle

Vole li
tako
tvoja Rajska vratašca
Raj duboko u tebi
kao tebe
um dušu lice telo krv gene oči...

Nedostaje li ti
to
što od nikoga
nikad nisi dobila

Falim li ti
ja u tebi
u ulici Srpskoj
i Zelenoj

Florian Hajdu | Ako kažem...

Kažem Anđele
lažem
jer si više
ljubim Boginju
ne govorim istinu
od Boginje si cunamično značajnija
govorim ime tvoje
volim te
ti živiš u meni
svet zbog tebe postoji

Florian Hajdu | Volim te silno

Volim te toliko silno
kao da smo izslikani
na
zidovima
Sikstinske kapele
zagrljeni.

Florian Hajdu | Izbacio bih...

Izbacio bih sebe iz tebe
tebe íz mene...
Žedan
Ljubav
Bunar
Dubina
Puna kofa suza

Florian Hajdu | Osećaš da osećam, osećam da osećaš... Ljubav

 

Bog stvorio... 

nas 

u jednom vremenu 

živimo

pločnik starocigleni

mahovina

miris hajdučke travice

medju poljupcima

flašica leka

suze 

život Sivorečni

naš

cvet Tiski

osetimo 

osećamo

najveću od svega čistu

svetu 

pravu...

Florian Hajdu | Šta se desilo s tobom kako si...

...spremaš li još uvek

subotom

ideš li 

po mleko

u pola šest

prija li ti još

velika kašika

meda

pre kafe

na gladno srce

puno
ljubavi 

Florian Hajdu | ...decembar

Šuma
tebe vidim.

Oblak
zagrljaj me steže
po okerasto žganaumrastom
vodenom pesku
koji se otvara
u dubini
crni decembar
vrišti djavo
kezi se
smeje
baca šiljaste bodlje
upletene lance mreže
da me odvuče.

Nemoć očaj
poslednji dah
nebo
orkanskom snagom
bika
korida
ričem ječeći
íme tvoje

Od majke rođena
letiš...

Volim te
koža biser topljeni
dušo moja

Zašto
si me
crnim decembarskim
mukama svim
prahom sahranila...
sve ubila...

Florian Hajdu | Pesma priča

 

Dolaze vremena

kad ćeš samo meni

biti isto…

lepa

…mnogo lepa

najvedrije nebo

sunce žarko sja

oko oku

ljubav vidi

smrti…

…nema

Florian Hajdu | Stari bagrem prerijski

 

Bagrem

njeno ime cveta 

miris žene

oči maestral 

pučina

glas

srce na dlanu

hod 

nimfa iz mora se rodi

poljubac 

život da celiva iznutra

ljubav 

snažnu ludilastu 

tamu zaustavlja

Florian Hajdu | Pruži mi ruku...

Fotografija: Florian Hajdu

Ako pođem
poći će ljubav
teža njena
 
Ostadoh
na pola puta

Moram
da krenem
povedem Barnia
sve što imam

Skromno
tavorim u blatu

Siva reka plače
do praga je došla...
pruži ruku
smrti!

Florian Hajdu | Depo inekcija

Izgubio sam psa koga nisam imao
u katakombama putokazi lažno pokazuju
ušao sam u slepu ulicu sa zidne strane
pored mene kao senka ulica Srpska

Florian Hajdu | Toliko smo mogli...

Fotografija: Florian Hajdu

Fotografija:Toliko smo mogli dati
sve
Barni i ja
najviše iz sebe Barni
ja sve što sam imao život...

Pada velika kiša
kapi pljušte kao šamari
ptice ćute
probam sa Bogom razgovor
grmi seva nemuštim jezikom

Bubamara se došetala
Barni je gleda
dušu mi srce razdere boli ih
mozak je šizofren otišao
radio krči oblaci se sudaraju

Da li si  ljubav...

Florian Hajdu | Csoki

/izlomak iz romana "Nedelja bez Csokija na Pissarou"/

 Katedralna crkva Svetog Petra i Device Marije u Kelnu, koja je šest stotina godina građena, čuj Margit, šest stotina godina, koliko ljudi ju je gradilo, možda sto hiljada njih, a radost završtetka rada nikada nisu osetili, govorio je Margiti uz jutarnji čaj od kantariona, držeći je za ruku isto onako nežno, toplo, lahorno, kao kada su se u Katedrali 1965. godine venčali. Margit je bila jevrejskog porekla zvala se Epštajn, upoznali su se u Šiofoku glavnom gradu Balatona gde je Karl došao zahvaljujući prijatelju Beli, mesaru Kompanije PIK iz Segedina, koji je 1960. godine boravio tri dana službeno u fabrici noževa Karla Güdea u Solingenu i tu se slučajno, u prolazu, upoznao sa Karlom Hofmanom u restoranu fabrike kada je nespretno poručio kobasicu sa karijem, koja mu je skliznula iz tanjira, on ju je zgazio i na senfu se okliznuo, pao, Hofman mu je tada pomogao da ustane i očisti usenfirane pantalone na zadnjem levom debelom mišicu, koji mu je poslao garantno pismo kao poziv za jednonedeljni boravak u Mađarskoj, Bela Havaši je bio veliki prijatelj sa Epštajninim ocem Otom, koji je pre rata radio u izraelskoj Hapoalim banci u Budimpešti i posedovao svetlorozebojnu malu vikendicu sa baštom u Šiofoku pored Havašijeve svetložganaumbraste, Margit je ostala jedinica, majka joj je prestala da živi na porođaju šest dana posle, otac nije želeo ponovo da se ženi, zapatio se zauvekno za Zoltan Marijom suprugom i Margitinom majkom, bio je pedantan, iskren, pravičan, ne strog ni popustljiv u životu, vaspitanju Margite, ona je veoma skladno, negovano, skromno, neističuće, vaspitavano dete, devojčica, devojka, supruga, bila je izrazito lepa, graciozna, kovrdžavo crnokosa, stasita karlovisinska osoba, imala je hernadivazno duguljasto, zaobljeno lice, duge tanke crne obrve, isticajne trepavice koje su poput kineske lepeze štitile velike, uvek radoznale oči divljokestenjeve boje, koje i najmanju sitnicu uoče, usne je nasledila od majke i od Marije sa Mikelanđelove skulprure ”Pijeta“, od poznanstva sa Karlom živela je samo za njega crpeći radost, sreću, sve blagodeti zemaljskog života od njegove odanosti, ljubavi, sveukupne pažnje. Toga dana je otvorila teška belolakirana vrata bolničke sobe u svoje vreme, nežnoosećajni blaženi osmeh krasio je njeno izvajano lice, oči su joj sijale jedvačekajućim blaženim zracima, poluzakoračivši, još nogom u vazduhu, videla je da Karl ne sedi na krevetu onako kako je do tada uvek činio kada je nju čekao. Tada je širom otvorila vrata, zakoračila još jedan korak u sobu, držeći se, još čvrsto, levom rukom za ovalnu hromiranu kvaku, glavu je okrenula ulevo, sasvim iza vrata, gde je stajala česma sa pravougaonolikim većim belim keramičkim lavaboom iznad kog je visilo jajoliko metalno uramljeno, verodostojnoliko, ogledalo, koje su bolesni iz sobe koristili, ako su mogli, hteli, za manja lična vizuelna i druga doterivanja, neophodnu ručnu, oralnoobraznu, glavošnu higenu, kada je konstatovala da Karlo ni tu nije, glavu je polako, nadajno, vraćala udesno u pravcu kreveta, zadržavši kratko strahoispitivački pogled, koncentrišući sluh do maksimuma, na odškrinuta vrata toaleta, pored lavaboa desno, u taj tamni polumetarski razmak, da u tom delu možda čuje zvuke ili vidi očekivanu, željenu pokretljivost i time uspe da smiri, uravnoteži sve u sebi, potmuli bol u bilima, muklo, rastuće bubnjanje u ušima, ubrzani ritam srca, jako drhtanje tela, koje je obuzimalo i od kog su joj kolena klecala, obezbedi dodatnu količinu kiseonika u plućima kog joj je sve više manjkalo, i konstatujući da ni tu nema nikoga, glavu je sasvim ispravila, pogled joj se zaustavio na prostranom dalekom vidiku, kroz veliki podnoplafonski zidni prozor, koji se prostirao paralerno iza Karlovog praznog kreveta, videla je sebe na horizontu kako se iz peska stvara, majku koja joj se iz daljine, blagosetno, smeši, maše, pa potom u svumatu sasvim nestaje, oca koji nad njom, bolesnom, bdi toploglasno tiho, altom, smireno, ubedljivo, milozvučno, sporo, tečno čita, držeći joj ruku, po obrazu nežno mazi, kako ovce tamo jedu samo crvenim mirisom omirisano cveće, bilo ono bodljikavo ili ne, udav je progutao bez žvakanja slona, kada se to nacrta, svi odrasli kažu, crtež uvek mora da liči na šešir, mali prinčevi u Sahari žive na asteroidu ili planeti malenoj kao kuća, s tri vulkana (dva aktivna, jedan ne) i ružom, to sva deca znaju, odraslima to brojevima B612 mora da se kaže da bi razumeli, „Pustinju to ulepšava što se u njoj negde krije bunar...” , videla je zatim toplookerbojni vreli isparavajući pesak u zenitu sunca na kraju daljine, otiske svojih stopala koja po njemu trče i odmah stapaju u krila koja u visinu pokušavaju da lete, osetila je žmarke u predelu bedara i čula mirni odlučni zov nepoznatog eho glasa iz dubine svetlosti k njemu, Balaton kao ogromno pokošeno zrelo pšeničnobojno more koje se uvalama, fjordovima do Remscheida prostire i tu u Lenepu do bolničkog prozora podiže, u usne Karlove pretvara, na oknu željno mokrim šumom je zove, palate Budima gde se sa Karlom šeta, ljubi, ushićeno srećnovoljeno priča, tri koraka zapleše, na grudi mu se pripije, sve na svetu ima, ogledalotečni smireno smirujući pariškoplavi Dunav ispod Lánchida u rani sumrak i bacanje jedne zauvekne zajedničke želje u njegov zmijniotekući tok pre odlaska u novi život, svet, onda je sve ispred nje nestalo – vidik, prozor, soba, svi ostali detalji okolo, ostao je krevet, Karlo na njemu venčano obučen sedi, jabuku u ruci neprirodno drži okrenutu prema dole kao akvarelom naslikano, lice mu stoji, kosa mu je žuta poput oreola, donju mu usnu poput marionete nešto pokreće, on ne priča, ali mu ona čuje glas, zakorači prema njemu, pusti ruku sa kvake, otvori usta da duboko udahne jer vazduha nema više, snaga joj noge ne drži, pokuša nešto da kaže, glas više svoj, nikakav, ne čuje, vidi samo jednu tačku kao daleku svetlost koja nestaje...

Florian Hajdu | Pepeljoliki Feng-huangzi

/ Izlomak /

Dan je bio širokoravničarski letnji vedar, mnogotonalno živovremenski uokviren, naokolo je sve gakalo, cvrkutalo, kokodakalo, šitalo, njištalo, pištalo, lelujalo, šumilo, kukurikalo, mukalo, ljudski govorilo, vikalo, kao iz daljine,a nije, krečeca pesma čardaša se isprekidano čula sa Gezinog amaterskog radija štapokanapskog, sa nekim crnim presijavajućim kvarcom, namagnetisanom šivaćom iglom, i nekoliko žicom povezanih baterija stegnutih u celinu kanapom raspletenog od povodca Šaruljesa vimenom veličine duplog globusa iz škole Šamu Mihalj koja se nalazi u centru, preko puta katoličke crkve sa šiljastim cinoberbojnim krovom, vreme kada crkveno zvono zvoni jače, duze, jer se crkvenjak Joška tada uhvati, više, čvršće, za debelo uže, da se jače odrazi nogama kada klatno udari u dong da bi se ding zvonkije i jače čuo, koje visi do četvrtaste zaokretnice, nalik puževoj kućici,vijugavih stepenica koje vode do četvorosvetnih prozora odakle, na sve strane sveta, pijani Pišta osmatra iznenadne požare u bezbrdovitom selu, do svih salaša, polja i preko staklolike mirnovodne Tise na kojoj mir, i ogledalo za ptice preletuše, remete iznenadna iskakanja karaša, kečiga, crvenperki, grgeča i ponekog brkatog soma koji posle oplodnje zanesen blaženim osećanjima raketira u vazdušni Raj i kao tiski delfin uranja noseći gnjuračke sladostrasne doživljaje, somici u dubinu, iz ozona. Nabojnodebelozidna, sušenom vodenom trskom pokrivena, šestoroprostorijalna kuća sa dvodvorištem i pomoćnom zgradom za životinje, unizana je u poslednju istočnu šoravu ulicu do nasipa priobalja Tise, sa širokim, poput kariranog škotskog kilta, ukockanim pravim ciglopociglanim dvostranim ulicama od koje je baštenskovoćno prednje dvorište razdvajao visoki, slamom i zemljom pomešan nabijeni  zid. Na kraćem delu ravnog  završetka  zida, gde tajno baba Terez, ponekad, kada se zna da će neko doći kasno, sakriva kapijski ključ, između dvovratne kapije i ostatka belookrečenog zida sa žgana umbra coklom  do sledeće Juliškine kuće stajale su dva svetlookeraste, poput knedli sa šlivama u šnenokleu,okrugloformna ispupčenja kojih ranije nije bilo.

Florian Hajdu | Odine učini to...

Duni vetre nežnim lahorom
Andaluzije
ognjenih dubina đavolje jazbine
rasteraj Amorove stamene olovne oblake
duše moje

Florian Hajdu | Božić

Sedeli smo na vrhu trostepenika, za ulaz u kuću i gang Vilmoša Tobijaša-Vili-a u nebitnoj ulici sela gde sam se rodio pored crkve u zgradi kaludjerica, u kojoj je pópió pop koji je hramao na jednu nogu, vazduh često glasno puštao i žmirkao na oba oka kada je amin izgovarao, ja nisam verovao njemu, crkvi ni Bogu, ateistički sperm me je stvorio.

Vili i ja vozili smo avion, on vozač jer su mu roditelji imućni ja neimućan pored njega, kažem sto mi kaže radim kako naredi, imam samo Babu a ona muža koji mi nije deda. Avion nisam znao kako izgleda, on je znao nije mi rekao, mislio sam kao skela koja po reci klizi samo ima krila pa sa njma maše a repom se upravlja kao veslom čamac. Vozio je Vilmoš za Bozic kod Boga, Oca i Deda Mraza, usput pričao ja za njim ponavljao jelene, kočije, prapoci, zvezde koje lete padaju sjaje put do Oca Isusa obasjavaju okićeno od zlata drveće sladoledom, čokoladom, tortama i jestivim gorećim svećama od salonskih bonbona, zlatne puteve crvene, kuće medenjančke na krov nasadjene, labudove kao papagaje, rajske ptice, paune staklene sto junačke priče govore, slonove što se grohotom smeju i na glavi dube, andjeli okolo lete pevaju, radosna deca trčkaraju, ijuču, pijuču, graje i mekecu poklone dobijaju viccu od srece kolutove prave odnazadjaccke na dlavama stoj prave ccigrasto okreću, neki dubeći ispijaju klaker i kabezu.Vozio bi Tobiaš dalje jos dalje i dalje  ja bi bio već do samog Raja nezaborava da ga nije Rožika, majka njegova, pozvala u kuću, bio je sumrak baršunasti vazduh hladan a ne cičav snega nije bilo. Pozva me sa sobom, majka  se uozbilji, ja sramežno podjem, on otvori vrata što u sobu vode, zasvetli zaurla blešteći zaslepi oči moje mozak ceo božić svetski i vrata raja  mi se otvoriše u glavi, zateturah se sedoh na pod, bez treptanja dalje gledajući u do tada čudo, lepotu nevidjenu, veoma brzo Rožika mi reče da moram da idem,Vili se na to i ne osvrnu, ali mi pokaza sve poklone što je Vilmoš dobio ispod đžinovske jelke koja je plafon probila i nebo dotakla, bilo ih je miliontristadvadesetsedam. Uz ulicu krenem Babi, petrolejsoj lampi, Rigo-u koji cvili i jodluje kada ne može samnom da podje bude, kleknuh isped njega, poput vernika kada se u crkvi krste, on skoči na mene počne da me liže osetivši da rađa oba srca dušu u jedno iako bez ičega srećna vesela...

Florian Hajdu | ...Panika

Tu, blizu u Kecskemét-u, nalazi se jedna kuća, Stvaralačka kuća. Kuća je ista kao i ostale, jedino je malo viša, veća i deblja, nalik na zamak. Sa njegove desne strane bio je, sada više nije, zapušteni park sa betonskim rupičastim prolazom negde tačno kroz sredinu. Iz nevelike zapuštene "džungle" parka čuli su se, a to je čuo i ko nije hteo, glasovi do danas neidentifikovani. Identifikovati više se ne može, jer je "džungla" sada sređena u park sa recimo sedam akacija, koje su molile da ih tu ostave za večnost. Ostalo su posekli, izriljali, istabali, natabali, posuli, kanalizovali što se moglo i napravili park vetrometinu da Kecskemétszki vetar kroz sedam akacija može različitim tonovima hladiti kada  neko zadužen za to poželi.

Florian Hajdu | Klečim...

Nateraću Boga
promeni ime
molitvama mojim
žudnim novim
pustinjskim
uzme tvoje
ceo svet vidi
Bogovi ostali
svi...
sveci na nebu
anđeli
Raj pravitelji
koliko si lepa
strasna
dobra
čarobno požudna
sveta nebeska
koliko osećaš zauvekno
srce dušu...
Voliš
Daješ uzimaš

Florian Hajdu | Zbogom

Zalazi silom jutarnja
ljubav
seme masline íz mozga
klíja
htedoh reći... laž me
prekinu
mesec se perfidno smeje
zeleno
senka istine prevarantski šeta ulicom
Srpskom
ujutro izlazi sunčev
dvojnik
zbogom ljubavi

Florian Hajdu | Ljubavna muza

/...iliti Dante Alighieri /

Noć...
prava
šmekerska
međunožna
gitara
klavir