Branka Smoje | Katrige

Iću napravit đir po gradu. Iman vrimena, neću sidit doma do popodne. Protegnit ću noge. Lipo je zafriškalo, baš mi paše. Obukla sam onu zelenu pletenu veštu s ušivenim cvićem po dnu. Našla sam i bičve do kolina, zelene sa sivim rigama, vruće mi je u hulahopke. I gležnjače sam obula. Parila sam Pipi Duga Čarapa. Kosu sam digla u rep. Visoko. Još ima bokun sunca u njoj, pa mi drago.

„Aj ti posli posla idi drito u Dugopoje, ja ću doć busom. Tila bi pri malo prošetat“, pošaljem Goranu smailić.

Gren se odgegat do grada. Termin mi je za deset dana. Zato bi da šta pri odemo u Lesnine vazest one katrige. Litos sam ih još zamirila. Baš bi mi šesno pasale uz oni stol ča mi ga je Seki kupila za vinčanje. Stane uz njega osam katriga, ali smo Goran i ja odlučili kupit samo šest. Ma puno koštaju. Svaka je priko dvi ijade kuna. Skupljali smo lovu skoro šest miseci. Ma ostalo je nešto i od pira, ma su stvarno skupe.

A lipe su. Drvo svake je druge kolure, a tapecirane su istom tamnom oker, i onda svaka ima još i kušin u boji od nogic. Uzela bi žutu, zelenu, modru, lila, kafenu i bilu. Ma ota bila i nije baš bila, više daje na bilu kafu. Ma baš će mi dignit kužinu.

Ma nisan Goranu ni rekla da mi je mater dala za još dvi katrige. To neka bude sarprajs. A onda ću još kupit i narančastu i onu tamno zelenu. Baš takove pjate iman.

„Ajde, ćerce kupi još te dvi, mater je bila uporna, jer nisam omar tila uzest. Rekla je da joj je to od sprovoda i da će si ona lako to od penzije vraćat.

Iskrcala sam se na Staru Slobodnu i lagano krenila put Peristia. Malo sam se gegala, a bura mi je baš lipo pomagala, pari mi se da me vraćala na drugu stranu.

Mali se ritnuo. Ja pogladim drob. Nisam tila znat ča ću rodit, ali se ginica zaletila, pa je rekla kad me gledala na ultra zvuk, da kako se mali lipo smije.

Goran se složija s menom da mu damo ime Damir. Baš mi je to lipo ime. Sva srića da nisan tribala dati po svekru. Zava mi je lani rodila pa je malome dala ime Gabrijel, po ocu. Ma to mi je više nekako za ženske.

A ča mi je drago šta neću rodit žensko, jerbo bi jon morala dati ime Mande, po svekrvi. A jebateled, ko je izmislija to ime. Ma nikad mi ni bilo kjaro, da li su najpri dali ime ditetu ili onoj stvari. Čak mi je za onu stvar i super naziv. Moš svakako, Mandina, Mandica, Manda, Mandola, Mandika. Nasmijem se naglas. Ma koje mi pizdarije padaju na pamet. Ne reče se zalud da je ovo drugo stanje.

Ček,ček, jesam li ih ja to onim perifernim vidom, upravo vidila u Planike.

Vratim se natraške i stanem isprid izloga. Je, je , to su one. Kožne, tamno crvene, ono ka boja trule višnje, visoke. I svitle. Ma skoru da blištidu. Jedino one u ciloj viltrlini.

Uđem unutra da ih boje vidim. Sidnem. Prodavačica mi ih donese. Ma nikad nešto lipše nisan vidila. Baš sam take tila. Prinesem ih nosu. Vonjaju na kožu. Ugodne su na dodir. Malo liče na kaubojke. Imaju gore nekoliko šara u istoj boji. A peta, dva prsta, baš kako volin.

Provan ih. Stoju mi ko salivene. Do kolina su mi. Prošetan po butigi. Gledan se u ogledalo. Okrećen se.

Ma ove su mene čekale. Pitam koliko dođu.

„Odlično vam stoje. Jesu malo skuplje, triijade kuna, ali vride. Možete na rate“ prodavačici je u interesu da mi ih uvali.

Šta ću, nismo baš nešto pri pinezima. Da kupin na šest rata. Ma i to je puno. I dojde mi ideja.

A da zamračin one materine dvi katrige i kupin čižme.

Mali se ponovo javi. Shvatim. To mi moje dite govori da ih vazmen.

Izajden vanka, i ka da letim. Niko sritniji od mene. Čini mi se da je i bura kalala. Sve ih gledan dok hodan, pa se ćirin u izloge. Gladin drob. I baš mi je lipo.

Iman filing da me svi gledaju i da sve kimaju glavon, ka ono, dobre su ti, čerce.

Projden priko Pjace. Još se smijuljin. Lipo mi stoju i udobne su mi. Slikan ih na mobitel i pošaljen Seki.

Dojden do Cankarjeve. Ma gren popit sok i do konduta, da me ne uvati putom.

Sidnen, gledan okolo, gledan u svoje nove čižme. Moj se Damir opet javi.

„A ča si danas navalija, pa imaš još više od deset dana“, i sve se pipan po baloti isprid sebe.

Pogledan na uru, vrime je da pomalo idem do busa. I dok sam se dizala, pljusne iz mene, ka da sam se popišala. Omar mi je bilo kjaro da mi je vodenjak puka.

Projde konobar i ja mu viknen da zove taksi da ću rodit. Svi se u kafiću ustrče, taksista uleti, uvati me pod ruku i sidne na prvi sic.

„Samo dišite, samo dišite“, viče.

„Fu,fu, fu“, činin ja. Ka tribalo bi sad mirit vrime između trudova. Ma mi se para da nema tog vrimena između, da boli stalno.

Najden force i napišen Goranu sms.

Već smo isprid rodilišta, taksista trubi i viče da ću rodit.

Dotrči sestra s koliciman.

Ja otvaran boršu da platin čoviku, a on da ne triba, da me časti.

Gura me sestra i viče:

„Ova rađa, vodim je u rađaonicu dva“.

Stavidu me na stol s onim željezima sa strane. Čižme su mi još na nogama.

„Glavica je već vanka, reži mudante,“ viče niža sestra.

„Tiskaj, tiskaj“, viče ona druga.

„Doktore, dođite u dvicu, ova je rodila“, javlja se opet ona prva.

Ja gledan u moje kaubojke, i ništa još ne razumin.

„Mesusovo, što je ovo?“, ulazi doktor i vidin ga da gleda u moje čižme. Pokušavan bacit osmij, a da mi bičve još vidi.

„Nisam ni ovo nikad vidio. A di ste krenili, na modnu reviju?“, nasmije se i kima glavom.

Kad su mi Damira stavili na prsa, svijet je za tren stao, a meni potekle suze.

„Bube, Bubice“, čujen popodne moga Gorana kako reve ispod ponistre.

Polako se dignen i pogledan vanka, a tamo on, brat mu, rođak, kum i još dva, njih ne znan, valjda su sa malog baluna. I svi pivaju. Oni moj je najglasniji.

„Volim te ženo moja, i onoga našega malega“, mi se pari da puno frflja.

Mahnen im. Sritna sam.

Iz rodilišta sam izašla u moje nove čižme. Ma naravno da ih Goran ni ubra, ka i svaki muški.

„Gledaj isprid sebe“, kažen mu, jerbo ga uvatin da svako toko gleda mene i malega u retrovizor.

„Jesi kupija katrige?“

Kima glavon. Da mu rečen za čižme. Ma kad dojedmo doma.

Malega sam omar odvela u krevetić u našu spavaću.

Dolazin u tinel, sidan u fotelju i bacin pogled u blagovaonu.

Vidim dvi nove katrige i one tri stare, plastične.

„A di su ostale?“, gledan u Goranove raširene oči.

„Jebiga Bube, oni dan smo popili more alkokola , ostalo mi je samo za dvi“, čeka moju reakciju.

Rečen mu za svoje čižme.

Priđe mi, zagrli me. Ja ga pojubin.

Damir zaplače. Ja se pokušam dignit.

„Ja ću“, kaže Goran.

Ne čujen ga više.

Pogledan opet u blagovaonu. Učinin mot ramenima .

Nemamo sve katrige, ali zato imamo sve ostalo.