nedjelja, 21. travnja 2019.

Florian Hajdu | Izčupao sam drvo smokve iz nedra moga...


U tučanom jednoobliknom crnobojnom kaminu dugačkim razigranim jezicima nalik zmajevim, balerinski goreći, plamte svetloplavi ljubičasto narandžasti plamenovi suve izsečene akaceve i dudove butinoovalne grane, odsečenih sa duda Adama i Sokrata stogodišnjeg akaca onomad kada je, on, krenuo iz Lutringhaussena prepunjen novostečenim životnim energijama, duboko iskonskim blaženo svetokornim kakve je u životu samo jednom srećom ili božanskom voljom moguće dostignutim saživljenim duosinhronizovanim osećanjima doziveti prisvojiti i u zemaljskim čestim namerno dugim rajevima dozivotno sa tim boraviti, futurnim sveukupnim zemaljsko božanskim suživotno zauveknim planovima živeti na vrelom suncu u zenitu kada se nadraženi pesak sa barsunaste negovane svilenksto glatke kože sliva sa nabojno estetskih oblina poput večitog satnog peska koji se stalno radja i u nemakraja obnavlja kada udražena tela u pesku kupaju draže želje i osecanja kada bog Bahus naredbom svevisnjeg miruje a Amor iz crne rupe odstrluje hiljadu svojih moždano vrelih seksuano ljubavno drogiranih stelica, u tihoj noci kada ubrzani izdisaji iz razapetih nozdrva draže nabrekle gusčokožoježuce marelavisnjeve boje bradavice kada molece reči u podpupku zaglavljene ostaju kada jecaji i cika radosti suzama spremne rasirene usne kupaju i u vrelu klizavu sluz tela valjaju u grčevita klupka spajaju razdvajaju i ponovo u surealno pokretene zajedno jecece oblike slepljuju tada se grotlo otvorene skoljke otvori i miris svemoguce uzimajuceg ispusti a nadmocni svemocni rog meduze u večito opetovano u nedokučivo oduvektno sjedinjuje,  prikazujući u uglu pravougaone rustikalno zidne ne velike prostorije, koja je sližila i služi kao odaja za sve početno završna misaona fizička činjenja svih vrsta dogadjaja, radnji, govora, dodira,  dešavanja, koja su se zbivala kod četiri duda, krunskog isusovog akaca koji sa bodljikavim granama stremi visoko u nebo i istoimene, rodjene, u crkvi sa crvenim krovom u centru sela krstene na pijacni dan prekoputa skole gde dečica sada veselo pevaju odu ljubavi u jednom pocetnom prvom razredu, Sive reke kad Szódási dülö otvara dugački put, put za sve odgovora na sva postavljena pitanja, igrokaz golubije pepeljastu poslednju vatreno ljubavnu jednozivotnu tragediju svete iskonske zemljotresno cunamicne životne ljubavi.

Kristina Ćurić | Kafić Groblje




On je luđak
uvjeren da je normalan
Sprinta svaki dan
svukuda
Kada mu kažem
da sjedne
odgovara da
vremena nema

Milan Frčko | Kruna od zvezdi


Koj pot te znam zdihajima zvati
kaj me nevola ne bo fkanila
Fala ti od srca nebeska Mati
za se ono zočim si me hranila.

Gda za Vuzem o Jezušu gruntam
vu svetoj molitvi te spomenem,
i saki pot gda se nekaj spuntam
ti mi znaš šepnoti nek se genem.

Moj smrtni jezik i vezda te zove.
Štel bi kruno od zvezdi videti,
tu f Podravini , znad dravske vode.

Nimbus i ober grešnika zasvetli
če mu se duša pošteno kaje.
Gle, Marija mi blagoslov daje.

Milan Frčko | Vu blaženoj čkomini



Jezušek naš vu blaženoj čkomini,
Ti si s pikečom krunom dospel v nebo.
Za tvojo svetost čoravi smo bili,
a ve se klanjamo križnomu drevo.

Treba nam svetlo kaj den i noč blešči
kaj vgasi ovo gruntanje pono kmice.
Duša bez ljubavi samo čemer trpi
i čovek za čas zgubi svoje lice.

Vu sveči vidimo tvojo spodobu.
Lepo je videti dušo kak moli,
al gda se čovek primekne svom grobu

onda je prekesno da bilo kaj veli.
Nešče ne veruje niti vu zvezde
na kojima se zalubleni gnezde.

subota, 20. travnja 2019.

Sven Adam Ewin | U vrtu getsemanskom


Noćas, poslije sablažnjive Večere,
Opet si sam sa sobom kao i uvijek,
Ali noćas je očaj tvoja samoća.
Onih jedanaest nedoraslih što hrču u vrtu,
Nisu ti utjeha. Oni nisu pojmili
Tvoje šamanske besmislice o tijelu,
Koje si im patetično izgovarao
Lomeći kruh uz večeru,
A još manje prispodobu
O krvi, dok si im zavještao
Kupu
Vina.
Možda je tvoju moć naslutio tek onaj
Koji te je otišao prokazati, ali tvoja snaga
Bila je prevelika za njegov mali narod, a premala
Za čovječanstvo, kako se pokazalo.
Ni majku nisi usrećio,
Mada je ona vješto skrivala uvrede,
Kao i otac tvoj Josip koji je s mukom pregrizao
Gorčinu iznevjerenog muškog.
Naivni proroče,
Tvoji su seljani bili navikli
Da dobro tešeš kruškovu građu,
A ti si htio da oni povjeruju da dobro tešeš Riječi.
Je li to bio tvoj prvi poraz? Kako su u tebe mogli sumnjati
Oni koji te znaju od rođenja?
I ne samo oni.
U tvoja čuda sumnjali su čak i koji su te slijedili i trebali svjedočiti,
Oni koji su bezdušno napustili svoje obitelji i pošli za tobom
Rekavši kao opravdanje: mi smo izabrali novu obitelj.
Ni sa celibatom nisi se proslavio.
Jedna te je žena bezumno ljubila,
A sva je prilika,
I ti nju.
Dakle, čemu onda tvoje
Beskrajno patetično pitanje Ocu:
„Bože, Bože, zašto si me ostavio?“
Pa nisi mu nikada ni pripadao.
Tvoje Kraljevstvo koje si prezreo,
Bilo je isključivo od ovog svijeta,
A odbijanje da ga prihvatiš
Ionako nitko nije razumio. Tvoj narod najmanje.
Ali priznajem,
Tvoj beskrajno bolan zaziv:
"Bože, Bože, zašto si me ostavio?"
Razdire jednako tebe kao i mene,
Dvije tisuće godina poslije.
I baca me u istu očajnu samoću, kao i tebe onu noć,
U Vrtu Getsemanskom.