ponedjeljak, 17. prosinca 2018.

Borna Kekić | Zagrebe



Grade moj,
ne mogu bez  tebe,
tu sam rođen, tu sam rastao,
čovjekom  postao.
Rastao sam ja,
rastao si ti, grade moj.

Volim svirku na tvojim ulicama,
violine  u Oktogonu čije strune miluju moju dušu.
Prolazim tvojim ulicaama i trgovima,
volim  miris kestena na Cvijetnom,
golubove na Jelačiču,
i priče moga dide o Banu

Grade moj,
pitam se kakav bih bio da sam odrastao
na nekim drugim ulicama i trgovima,
na nekim livadama i šumama,¬¬
bio bih isti, jer  ti si mi,
grade moj, dao i livade i šume,
dao si mi ulice i trgove moje Trešnjevke,
moga kvarta  s Remizom
kamo svaki tramvaj
hrli na kraju dana.
Dao si mi ljepotu velegrada,
toplinu obiteljskog kvarta,
 dao si mi glazbu života,
volim te. grade moj...

Sven Adam Ewin | Bila je skaska


(Nini Vasiljevnoj)

Brezova šuma… Gljive. Krajolik pitom.
Rekoh, ja Sven sam. Ona odvrati: Nina.
Djevuška bješe punjena dinamitom.
Bila je bomba. Protupješačka mina.

Sve dalje s Ninom bilo je neizbježno.
Iz nje su u me gledale ženske ale.
Kad sam ih rukom pomilovao nježno,
Poput ptica, sve su se rascvrkutale.

Mada su njene usnice bile slatke,
Rusku je tugu skrivala u dnu oka.
Bila je Volga. I vatra sa Kamčatke.
Ko Sibir hladna. A ko Bajkal duboka.

Bila je bajka. Bila je skaska drevna.
Bila je moja Ninočka Vasiljevna.

Dragan Uzelac | Charles Bukowski: ,,Poezija“


,,Hod kroz vatru života“
   
Iz izmaglice brutalnih alkoholnih isparenja i socijalnog dna materijalne bede, na ivici incidentnog putovanja na kraj noći bulevarima Los Anđelesa, izranja dobro poznato lice američkog underground pisca Charlesa Bukowskog, lice kultnog stvaraoca, čiji duboki ožiljci na licu i duši svedoče o jednom, ,, najtežem od svih vremena“ i čiji šeretski osmeh, uz praskavi zvuk otvaranja još jedne u nizu limenki piva, govori o neverovatnoj, silnoj životnoj energiji i unutrašnjoj ravnoteži čoveka ,, koji je previše znao“... Stari dobri Buk, alias Henry Chinasky, postao je ikona druge polovine dvadesetog veka unutar sveta istinskih buntovnika, odmetnika i pisaca koji nisu pristajali ni na kakve unapred utvrđene šablone i tupa pravila i koji su svoje burne i beskompromisne živote velegradskih marginalaca američkog društva u potpunosti pretočili u jedinstvenu prozu i poeziju ,, ulica strave i agonije“...

nedjelja, 16. prosinca 2018.

Florian Hajdu | Omer


...Omer.

Zenica, Omer Halilović, Pirot......bio je neki dan, ni sad ne znam kakav, gadan, valjda jedini pogodan za prestanak života. Ja u vojničkom wc-u, ispred lavaboa, koji je gadljiv, ogledala, u kome se ne može ili jedva da se ogleda u Pirotu. Neki me blagi, lepi, topli orkan grabi i mami negde, ali u visinu, valjda pred samoubistvo svi misle da će u visinu, tako sam i ja, ne znam...Tek negde sam odlučio, da me ubiješ metalnim predmetom, ne znam gde, da ću ja taj ha-ri-ki-ri izvršiti blago, jer neću da boli, pilulama koje sam držao u ruci. Prvo sam uzeo u usta jednu, prosto da osetim ukus pre večnog lovišta, ukus je bio gadan i bolan, i da ne bih odustao, uzmem još dve, pa kako sam se samog sebe uplašio i svega šta može da me snađe živog, ja progutam, bez žvakanja, flašicu. Stojim, vreme odmiče a ja još ne vidim boga a đavola neću...dalje se ambijenta wc - a ne sećam....Zenica, Zenica, ne znam zašto me je to budilo u raju...ili paklu, tek vidim obrise mog anđela čuvara, Omera Halilovića, od dede mesara kao i od oca istog zanata, a gde bi i on dalje nego mesar iz Zenice, u istoj kasarni u Pirotu u ambulanti. Drži Omer parče jagnjetine pečene, mirišljave, kada ga ja onako tiho i glupo upitam... kako si Omere, a on toplim bosanskim glasom, kao da ne želi da naređuje ali mora, kaže: je*** kako sam ja, nego jedi ovo bolan da ti to što imaš za smrt izađe što pre na guzicu pa da odemo kao jarani u Zenicu i da kažem raji da imam i ja jarana školarca iz Beograda. Ne odoh ja sa njim ni bez u Zenicu, ne mogu ni da prežalim jer i dalje žalim, ali ako ga nekada, lepa Ajša, nazvana od milosti Duša, sretneš, pozdravi ga, ako je ostao isti ugostićete i biće radostan onako blago uzdržano bosanski...ali ako i ne uspeš da ga sretneš, ja ga i onako često u sebi pozdravljam a i to je dobrom čoveku dovoljno...

/ posle 48 godina.../

Omer, Osman

Da sam negdašnji, eh da sam nekadašnji, pozvao bih sada sve od reda na slavlje, koje sam u ranijem životu ponekad tako rado pravio, možda po sećanju a možda po bliskosti, uglavnom sve. Ali nisam ni ja taj a mnogih i nema više. Što pre silom, što posle, nemadoše drugi izbor, što sada, prestali su da žive...nema ih. A znam, znam sve njih, znam ih u glavu, nogu, ruku, prste pa čak i ispod noktiju, svi bi se radovali. Radovali bi se kao što se ja radujem, neizmerivo, jer je posle 48 (četrdesetiosamgodina) pronađen od mene zvan Omer ali Osman Halilović, mesar iz Zenice, po ocu prozvan a i majka mu se sa time složila...

Kada sam ga pozvao reče:...gledam ovu sliku četrdesetiosam godina i ne dam joj da izbledi, valjda i neće dokle je budem gledao a posle...I još čuvam onaj sat koji si mi dao nekad, blizu rastanka, rekao si da je redak , vredan i jako dobar.

Kada smo završili razgovor rekao sam Barniu, Cukuli mukuli u prevodu, da redak, vredan i jako dobar kao Osman (vremenom u mašti Omer) Halilović. Barni, nenaviknut na oči koje plivaju, stade besomučno toplo i nežnije nego inače da liže moju ruku obraze...

Dejan Đorđević | I svega, i svačega, i tako


Vreme ne mogu da zaustavim
od malih nogu ne igram fudbal
kost iz grla ne vadim
cinim delom dela
nakon dobrog obroka
sledi uljuljkanost
pobedili smo i povredili
jer posle svake bitke
čujem doboše
merim od žice do žice
kriska limuna sa kašičicom meda
udobnost i zloba traju
na tarabama krpe i zakrpe
starom kapijom mame prolaznike
crvene se jabuke na stablu krušaka
tabanima gazim prokletstva
licem u nalicje, ne posustajem
tako od davnina, tako do davnina.