Jelena Hrvoj | Poštarska služba

E dragi moji ljudi, završila je moja radionica kreativnoga pisanja. Rekli su mi da imam potencijala, al da moram još puno delati na svojem pisanju. Ne bum baš lagal, to je jedan šamar za jednoga pisca u pokušajima. Bil sam vam ja jako tužan taj dan kad su mi rekli da još puno kruha pojesti moram. Tak tužan da sam ostavil motor ispred knjižnice i krenul doma pješke. Da se malo zluftam i posložim prioritete, jel'.

I hodal sam ti ja tak polako po pločniku. Gledam u pod i mislim si kaj dalje. Kaj bum zbilja do kraja života samo poštar? I od jednom se zabušim u nekakvu gromadu. Ljudi moji, osjećal sam se k'o da me oboril tenk. Pogledam gore, kad ono…Anka i njene lijepe oči gledaju u mene. Mislim si, nije to od vraga. Sudbina mi je odlučila dati drugu šansu! Je, ljudi dragi, to je bil prvi dan kad sam našel hrabrosti i pozval Anku u birtiju na topli kakao. Drugi dan, dok sam razvozil poštu, me je pričekala kod plota i dala mi deci rakije. Da se zagrijem. Brižna žena.

Tjedan dana kasnije sam ju pozval na sajam da si skupa pojedemo kotlovinu. I kupil sam joj kilu paprike. Znam, nije baš romantično. Al, koga vraga ja znam o romantki?! Ono bitno je da je upalilo!

Ljudi dragi, prošlo je mjesec dana i Anka me pozvala da se preselim k njoj! I znate kaj još? Ženimo se. Je, je. Sve je to brzo. Al' takva je ljubav! Brza! Dobro, moja ljubav nije baš tak brza jer ima sto i trideset kila, al' znate na kaj mislim.

Bilo kak bilo, ja sam sretan. I rekel sam Anki za svoje pisanje. Pročitala je i rekla da je to nekaj najljepše na ovom svijetu. Bil' je to trenutak u kojemu sam shvatil da mi niš drugo ne treba. Ak sam ja za svoju Ankicu banankicu pisac, onda sam i za cijeli svijet. Možda još kaj napišem, al' sad se prvo moram posvetiti ljubavi. Kupujemo si kravicu i traktor. Velike su to investicije. Tak da. Knjigica moja draga, ideš ti meni na klin. Možda te i napišem. Ali za Ankicu. Ne za tam neke kritičare. Fala ti lepa kaj si mi bila tu, al' skužil sam ja da nije uopće loše biti samo poštar.

Kraj

Jelena Hrvoj | Poštarska služba

Dragi moj romane. Vratio sam ti se ja i na dobrom smo putu da od nas nekaj i postane. Saznao sam da se u susjednom selu održava radionica kreativnog pisanja, pa sam ti svaki dan nakon pola motorom išel na predavanja. Bome, mogu ti reći, nije loše opet se osjećati ko da si u školskoj klupi. Samo kaj ovaj puta nitko sa mnom nije htio ići krasti trešnje kod susjede Marice. Rekli su mi Lojzek, nemoj biti bedast. Em si prestar, em predebel. Ali zato smo svi skupa lijepo poslije išli na čaj. To ti se tako pije kad želiš biti pisac.

No, nebum ti lagal. Nakon drugoga čaja sam rekao konobarici da mi u čajeka stavi i malo konjaka. Onako, poskrivečke.

Jelena Hrvoj | Poštarska služba

Berbe i borbe

Život pisca nije lagan, ljudi moji. Za to treba najti vremena. Za to treba imati inspiracije. Nije zajebancija. I evo ti vraga…prošla su dva tjedna od kad sam imal vremena zadnji put pisati, ali imal sam dobar razlog. Znaš, kod nas na selu su počele berbe grozdja, a to je vrijeme kad su svi vredni ko' male pčelice i bedasti ko' stršljeni. I svake se godine dogodi neka nova predstava u selu, pa tak i ove. Ali ove je godine nekaj drugačije. Kaj, pitaš se? E, pa, ove godine je Lojzek odlučil biti pisac i staviti sve u anale vremena. Ili se piše analne?

(Bilješka: provjeri koje je točno).

Jelena Hrvoj | Poštarska služba

Poglavlje druge

Bilješka pisca: dobil sam špotance. Rekao sam ja svojoj strini Lojzi da pišem roman i pokazal joj sav ponosan kaj pišem, kad ono…hop! Strina Lojza je skoro poludela. Znaš, ime sam ustvari dobil po njoj. I možda bi se trebal na ovaj način ispričati. Moje pravo ime je Lojzek Bamfek. Alojz ustvari, al me svi zoveju Lojzek. Od danas budem tak i pisal jer je strina rekla da se svaki pravi pisac ne srami svojega imena. ja si pak mislim da je njoj samo do toga da si bude glavna u selu onoga dana kad postanem slavan. Ha, bumo videli. A sad idemo dalje s pričom.

Znaš, na selu ljudi vjeruju koje kakve bedastoče, ovaj, gluposti. I stalno si misle da ih netko od nekud vreba. Istina je to da ih netko vreba, al većinom su to drugi susjedi koji ne mogu svoj nos držati dalje od tuđega plota. I ja sam si tak mislil da koje kakve babaroge i ostale bedastoće ne postojiju. Jaj, kak sam se prevaril.

Bila je srijeda. Ova sad kaj je prošla. Završil sam posel ranije i nisam baš imal volje vratiti se u centralu jer, ne bum ti lagal, bi mi našli posla nekakvoga, a meni se to baš i nije dalo. I tak sam ti se ja „Kod kobile“ našel s dečkima s baušete, ovaj, gradilišta, i jedna runda pive je prešla na drugu, pa na treću i sve znaš kak dalje ide. Nakon pol gajbe krenuli smo mi s kratkima. Pa rakijica jedna, pa druga. Nakon dva-tri sata netko se sjetil da bi možda bilo pametnije da idemo dalje piti do Štefekove kleti, jer, Bogek dragi, nemremo ni cijelu plaću ostaviti u „Kobili“. Znaš, treba nekaj i ostatak mjeseca jesti.

I tak smo ti mi završili na brijegu. Gemišt za gemištom, popevka za popevokom i polako je došla noć. Kak su dečki svi oženjeni, tak su bogcci morali i doma krenuti. I hvala Bogeku dragomu da jesu, jer da nisu tko zna gde bi završili. A sad moram napisati ono kaj je ključno za ovo poglavlje.

Jelena Hrvoj | Poštarska služba

   Mislil sam si ja cijeli tjedan i mislil, Lojzek, kak pisati ovoga romana? Možda da napišem autobiografiju? Niš od toga. Nisam baš nekak zanimljivoga života imal i to bi brzo bilo gotovo. Pa si mislim, da pišem o ljubavi? Niš ni od toga. Cure bježiju od mene ko' komarci od Autana. Cijeli Božji tjedan si ja tak postavljam pitanja i na kraju sam se zmislil. Budem pisal bajku. A kak i svaka prava bajka moram početi ovak:

Poglavlje prve

Bilo jednom jedno malo mjesto po imenu Zaritek. Smješteno između lijepih brega i Kobilice gornje i Kobilice doljnje. Nije to bilo veliko mjesto,al svi koji su tam živjeli imali su velika srca, riti i trbuhe. Ja, Lojzek, dobil sam poštarsku službi i sad znam sve kaj se u Zaritku znati može. A vjerujte mi, dragi ljudi, svega se tu događa.

Jelena Hrvoj | Poštarska služba

Ha, nemam pojma ni kako da ovo započnem. Možda da se predstavim ko' da sam opet u osnovnoj školi? Moje ime je Lojzek Bolfek i po zanimanju sam poštar. Uvijek sam htjel biti ili učitelj ili kauboj ili postolar. Za učitelja sam bil malo prebedast. Kauboj nisam mogel biti jer mi tata nije dal da jašem krave po dvorištu. A za postolara sam na kraju odustao kad mi je stric našao posao na pošti. Na početku sam samo sortirao pisma. A majke ti drage, toga ima i ima. Ko' da ljudi nemaju pametnijega posla nek samo nekaj šalju.

I tak sam ti ja sortirao pisma dobrih petnaest godina, prije nek su me pitali,

   „Lojzek, imaš to možda položeno za motor?“

Nisam imal, al me bilo sram reći. I kaj sad, rekao sam da imam pa kud puklo da puklo.

Onda su me pitali,

   „Lojzek, a, jel znaš ti sve adrese i ljude tu po susjednom selu?“

E tu sam si bil frajer. „Kak ne bi znal. Pa sam po tom selu još puce naganjal, pardon, cure lovio, dok na cesti asfalta nije bilo.“