subota, 18. kolovoza 2018.

Jelena Hrvoj | Poštarska služba


Ha, nemam pojma ni kako da ovo započnem. Možda da se predstavim ko' da sam opet u osnovnoj školi? Moje ime je Lojzek Bolfek i po zanimanju sam poštar. Uvijek sam htjel biti ili učitelj ili kauboj ili postolar. Za učitelja sam bil malo prebedast. Kauboj nisam mogel biti jer mi tata nije dal da jašem krave po dvorištu. A za postolara sam na kraju odustao kad mi je stric našao posao na pošti. Na početku sam samo sortirao pisma. A majke ti drage, toga ima i ima. Ko' da ljudi nemaju pametnijega posla nek samo nekaj šalju.
I tak sam ti ja sortirao pisma dobrih petnaest godina, prije nek su me pitali,
   „Lojzek, imaš to možda položeno za motor?“
Nisam imal, al me bilo sram reći. I kaj sad, rekao sam da imam pa kud puklo da puklo.
Onda su me pitali,
   „Lojzek, a, jel znaš ti sve adrese i ljude tu po susjednom selu?“

E tu sam si bil frajer. „Kak ne bi znal. Pa sam po tom selu još puce naganjal, pardon, cure lovio, dok na cesti asfalta nije bilo.“

I tak, mjesec dana kasnije, Lojzek je dobil motora. Stari Thomos kakvoga je imal deda Blaž. Isti onakav kakvoga smo ja i susjeda Pepa krali kad bi išli…pogledati jel se sijeno u polju posušilo, ak me razmete. Onda se Pepa udala, deda Blaž je umrl i više nisam imal razloga posuđivati kobiljicu, kak smo zvali motor. Je, dobil sam i torbu. Prav. Kožnu. A taj vrag ti je težak i nezgrapan. Al pisma nekam moraju stati.

Dobro, sad kad sve znaš, mislim da je bome i red da napišem zakaj ja sve ovo pišem. Mislim si ja ščera, pardon, jučer, kak svi ti ljudi imaju nekaj za pisati. Pa to pismo sim, pa to pismo tam. A svi u seli bedastiji jedan od drugoga. I mislim si, je Lojzek, htel si nekad biti učitelj, pa ajde sad ti fino primi olovku i papir i primi se posla. Ak već nemreš biti učitelj, možda moreš biti pisac. Fala Bogeku dragomu, od kad delam na terenu, imam kaj za ispripovedati.

I tak sam ti ja, krenul biti pisac. A kak i saki pravi pisac koji piše knjigu, i ja imam pravu temu. Znaš, ja sam ti stari dečko. Nisam tak star, al nisam bome ni pupoljak. I zaljubil sam se. Jako. Kak magarac na mjesečini. Zato bude ova knjiga ljubavna. Onak, ne ko pedeset nijansi s njive, al ni puno dalje od toga ak bu dragi Bogek dal.

Pa da ti velim malo o njoj. Odma prvi dan kak sam dobil torbu i motora, doselila se i ona. Anka. Joj meni joj. Prava žena. Prava pravcata. Ko da su ju s kamena klesali. Doselila se u malu hižicu, pardon, kućicu, (e sad vidiš zakaj nisam za učitelja), na kraju sela. Tam gdje smo ko deca krali trešnje. Ma, da ju vidiš sve bi ti bilo jasno. Imam rit ko medvjedica, ramena za krumpir okapati, prsa tak a bi nahranila pol sela, kosu skoro do riti i to tak pofarbanu, pardon, obojanu ko crni ugljen. I ono najbolje-ona je udovica. Črna udovica. Odma prvi dan mi je natočila čašu rakije i to dva deci. Nije štedna! I nasmijala mi se kad sam pocrvenil u glavi od jačine. Prava žena! Nakon kaj sam otišel dalje, moral sam noge tak postaviti ko da su mi pomoćni kotači na motoru i nisam bil siguran jel od njezinoga pogleda ili od rakije.

Ali nebu ova knjiga samo o Anki. Ne,ne. Ova knjiga bude o svim susjedima, jer, vjerovali ili ne, naše selo je kak da živiš i Turskoj sapunici. Tu nemaš pojma tko koga i zakaj. A ja sam taj koji sve vidi. Ja sam taj koji sad ima torbu i motora i zdrava uha. I sve budem napisal! Od toga kak se Tonč poskrivečke nalazi sa susjedom Katom, dok se njegova žena Barica nalazi s Katinim mužen Ivekom. Budale, da ih vidite. Svaki se kroz svojega prozora šulja i svi si misliju da ih nitko ne vidi. Pisal bum i o Mari koja za dobro jutro hoda po selu i po vrtovima i njivama krade kaj joj se pod ruku nađe. No, nebum sad previše odaval. Za uvod je ovo čisto dosta. Kak i svaki pravi pisac, bar ona dva koja sam pročital, moram napraviti kratku uvod. Tak da ljudima nebu dosadan.

Sutra kad se vratim s posla, onda budemo počeli s prvim poglavljem. Tak. Ja sam svoje rekel. Nek me dragi Bogek čuva i Majčica Božja. Uvod je sad gotov. Fala.

Nema komentara :

Objavi komentar