nedjelja, 2. rujna 2018.

Jelena Hrvoj | Poštarska služba


Poglavlje druge

Bilješka pisca: dobil sam špotance. Rekao sam ja svojoj strini Lojzi da pišem roman i pokazal joj sav ponosan kaj pišem, kad ono…hop! Strina Lojza je skoro poludela. Znaš, ime sam ustvari dobil po njoj. I možda bi se trebal na ovaj način ispričati. Moje pravo ime je Lojzek Bamfek. Alojz ustvari, al me svi zoveju Lojzek. Od danas budem tak i pisal jer je strina rekla da se svaki pravi pisac ne srami svojega imena. ja si pak mislim da je njoj samo do toga da si bude glavna u selu onoga dana kad postanem slavan. Ha, bumo videli. A sad idemo dalje s pričom.

Znaš, na selu ljudi vjeruju koje kakve bedastoče, ovaj, gluposti. I stalno si misle da ih netko od nekud vreba. Istina je to da ih netko vreba, al većinom su to drugi susjedi koji ne mogu svoj nos držati dalje od tuđega plota. I ja sam si tak mislil da koje kakve babaroge i ostale bedastoće ne postojiju. Jaj, kak sam se prevaril.

Bila je srijeda. Ova sad kaj je prošla. Završil sam posel ranije i nisam baš imal volje vratiti se u centralu jer, ne bum ti lagal, bi mi našli posla nekakvoga, a meni se to baš i nije dalo. I tak sam ti se ja „Kod kobile“ našel s dečkima s baušete, ovaj, gradilišta, i jedna runda pive je prešla na drugu, pa na treću i sve znaš kak dalje ide. Nakon pol gajbe krenuli smo mi s kratkima. Pa rakijica jedna, pa druga. Nakon dva-tri sata netko se sjetil da bi možda bilo pametnije da idemo dalje piti do Štefekove kleti, jer, Bogek dragi, nemremo ni cijelu plaću ostaviti u „Kobili“. Znaš, treba nekaj i ostatak mjeseca jesti.

I tak smo ti mi završili na brijegu. Gemišt za gemištom, popevka za popevokom i polako je došla noć. Kak su dečki svi oženjeni, tak su bogcci morali i doma krenuti. I hvala Bogeku dragomu da jesu, jer da nisu tko zna gde bi završili. A sad moram napisati ono kaj je ključno za ovo poglavlje.

Tu kod nas na selu ljudi još vjeruju u coprnice. A kaj su coprnice? To su ti ženske koje dosta dobro barataju s magijom. I to črnom. Ljudi vjeruju da se one po noći skupljaju na raskrižjima i tam delaju svoje vradžbine. A sad idemo dalje.

Kak i svaki breg tu kod nas, i breg gdje je Štefekova klet ima raskrižja. Dečki su prvi otišli, a ja bogec sam si nekak razmišljal da bi možda bilo dobro da si još malo počinem, ovaj, odmorim se. Ipak, treba biti savjestan šofer i ne sjesti na motor ak ti je u krvi više od dva promila. Lepo sam si legnul na klupicu vani pod zvijezdama i sklopil oči. Evo, da budem iskren, nemam pojma kolko sam spaval. Samo znam da sam se probudil, a mladi je mjeces bil visoko iznad mene. komarci su me pojeli ko da sam švedski stol i bilo mi je malo zima. Kad sam se dignul, shvatil sam da sam još pijan, al sam barem sad videl tri ceste, pa sam mogao ciljati onu u sredini. I sjednem si ja tak na svoj mator, bacim noge ko da su pomoćni kotači, zlu ne trebalo i krenem niz breg.

Na prvom križanju ili ti ga raskrižju, kak fini ljudi govoriju, ja sam moral stati. Istina i Bog, nisam ja videl nikoga, ali nema kaj drugo biti nek coprnice. Zake to mislim? Jer sam se s toga brega spuštal već sto put i nikad nisam imal problema doći doma. E, ljudi moji, ovaj put je bilo malo drugačije. Tu vam nema javne rasvjete po noći, pa se čovjek mora ravnati kak zna. I krenem ja kak meni moja logika pišljiva veli i vozim se. Vozim, vozim i evo ti opet nekakvoga raskrižja. Mislim si, Lojzek, kakve su sad to bedastoće? Niš, skrenem ja na drugi put i vozim. Vozim, vozim, puta ne poznam. Ali si mislim, svi putevi kad-tad vode do „Kobile“ i nema straha. Vozim ja dalje, tri puta koja vidim ispred sebe pretvoriju se u dva. Kaj sad? Ha, niš, vozi ti Lojzek dalje kak znaš.

Ljudi dragi, mislil sam si ja da je s menom gotovo. Sad su me vukovi pojeli. Onda sam se zmislil da mi tu nemam vukove. Došel sam napokon do kraja puta. Motor je zapel u blatu. Pogledam ja lijevo, pogledam desno. Oko mene samo drveće. I kaj sad? Niš. Ostavim motora i kremen pješke. Negdje budem izašel u civilizaciju.

Hodal sam kak mi se činilo cijelu vječnost. Čak sam se i ispovraćal negdje usput kaj mi bude kod duše lakše. I plakal sam se. Nije to sramota. Tek kad je polako vani počel dan, ja sam se napokon našel na glavnoj cesti koja vodi prema crkvi. Kad sam pak vidio crkvicu, ljudi moji, pal sam na koljena i počel ljubiti zemljicu. Kaj da vam lažem?! Prestrašil sam se da sam gotov i da me više nikad nitko nebu vidio.

Polako sam se onda pješke uputil prema pošti. Istina, bilo me sram kad sam takav sav zamazan, ovaj, prljav, hodal po cesti. Ali onda je samo bilo bitno da sam živ. Znam samo da je bilo osam ujutro kad sam napokon ušetal u poštu kak pravi šerif i objasnil Ankici koja dela, ovaj, radi, na šalteru: „Ankica! Zgubil sam motora!“

Oči su joj skoro van opale. „Lojzek, pa kak si motora zgubil?!“
 „Tak, coprnice su me smotale.“

Ankica se prekrižila i poslala me doma da se operem. Bog joj zdravlja dal, nije me tužila šefu. Njezin sin i muž su s traktorom išli po bregima cijelo jutro dok nisu našli motora na kraju Špumpačovoga klanca, zapiknutoga u blato. Dopeljali su ga i oprali dok sam ja pješke podjelil poštu po selu. I tak ti sad ja vjerujem u coprnice. Vražje bile. One vam vrebaju ljude koji su si malo više spili i ona ih motaju po raskrižjima. Puj! Nije se s njima za zajebaati.

Nema komentara :

Objavi komentar