utorak, 18. rujna 2018.

Jelena Hrvoj | Poštarska služba

Berbe i borbe

Život pisca nije lagan, ljudi moji. Za to treba najti vremena. Za to treba imati inspiracije. Nije zajebancija. I evo ti vraga…prošla su dva tjedna od kad sam imal vremena zadnji put pisati, ali imal sam dobar razlog. Znaš, kod nas na selu su počele berbe grozdja, a to je vrijeme kad su svi vredni ko' male pčelice i bedasti ko' stršljeni. I svake se godine dogodi neka nova predstava u selu, pa tak i ove. Ali ove je godine nekaj drugačije. Kaj, pitaš se? E, pa, ove godine je Lojzek odlučil biti pisac i staviti sve u anale vremena. Ili se piše analne?

(Bilješka: provjeri koje je točno).

Na kućnom broju pet živi Andrija Bulek i njegva žena Ruža. Mirni su to ljudi. Vredni. Ali imaju jednu boljku - familija im nema baš sve šarafe na mjestu. Andrijina sestra udala se za nekakvoga čoveka i odselila u grad. Fina dama je postala. I bome je fina dama svaki dan u godini, osim onaj jedan kad se skupa s familijom vrati na selo za berbu. E, onda se svaki gen koji ima poremeti u tim njihovim građanima i oni se ponašaju ko' divlje zvijeri puštene s lanca.

Ove sam godine i ja bil pozvan u berbu kod Bulekovih i bome mi je drago kaj sam išel jer sam se na vlastite oči mogel uvjeriti kak ljudi s grada obedate, ovaj, polude, kad dojdu na selo.

Sve je počelo normalno, kak i svaka druga berba. Ujutro se popila koja rakijica dok se rosa nije digla s zemljice i pojel se doručak. Odma moram napisati da je Ružica kuharica za angeleke. Tolko smo se najeli friškoga kuruznog kruha i šunke da se nikome nije išlo brati. Oko jedanaest smo napokon krenuli. Bilo nas je taman da svako bere svoj red. A ja, ja sam bil putar. To je ipak najvažnija uloga osim gazde. I kak tradicija nalaže, a tradicija se mora poštovati, putar je taj koji mora ljude malo poterati da si popiju koju za okrepu svaki put kad se odnese puna puta. Bome mogu reći da se građane ne treba baš puno terati. Dok smo došli do sredine vinograda, naši su građani već pevali ko' veliki i lovili se za žice u redovima.

Oko tri smo napokon pobrali, huškali i prebaciji se na gemište. Ružica je spekla puricu z mlincima i gibanicu. Napravila je zapečene krumpire i kotlovinu. Bilo je hrane tolko da bi se komotno moglo nahraniti selo. I onda je počel teatar. Bulekov šogor se tolko napil da je puranjsku bocu umakal u pekmez od šljive. Ja sam bil tiho jer sam mislil da tak građani jedu. Kaj ja znam? Možda njima paše pura i slatko. Poslije su mi rekli da je za to ipak zaslužan gemišt, a ne građanska uglađenost.

Uz ručak se popila još koja litrica i onda smo polako krenuli prešati. Bome je tak malo po malo opala i noć. Žene su izgubile živce s nama i otišle su doma. A mi, mi smo ostali i počeli piti putne. Ni nemam pojma kolko putnih smo popili prije nek se Andrija sjetil da bi bilo baš lijepo od nas da idemo građanima pokazati kak izgleda prava zagorska drvena klet. Joj meni joj! E to je bila greška. Krenuli smo mi mulci, nas pet, polako pješke prema Andrijinoj staroj kleti koja se nalazi kilometar dalje u klancu. Po danu bi takav put trajal jedno dvadeset minuta na noge. Ali kad je čovek pijan ko majčica zemlja i još je k tome mrkli mrak, sve se pretvorilo u pravu avanturu.

Moram još dodati da je dan prije padala kiša tak da smo mislili da bi bilo u redu napraviti Noinu arku. A put do stare kleti, kroz klanec mora se proći po blatnom putu. Negde na pol puta, na samom kraju naše male kolone, odjednom se kroz noć začul urlik. Bulekov šogor, gospon s grada, nije baš naviknut hodati po blatu do koljena. Siromak je pal i koprcal se ko' pajcek. I tak je padal jedno deset puta, pri tome svaki Božji put zazivajući svoju ženu. „Anicaaaaaa! Pomagaaaaaaj! Slomio sam prst!“, „Anicaaaaaa! Poooomaaaagaj! Slomio sam dva!“

Mislim si ja, da te Anica sad vidi, bome bi ti slomila i onu stvar. Nakon tko zna kolko, napokon smo došli do stare kleti. Andrija je otvoril stara drvena vrata nogom, zapalil lampaš (jer nemaju tam struje) i natočil nam svakom po gemišt. A mi, ko moljci oko vatre, nekak smo se pripitomili brzo i počeli piti gemišt za gemištom ne shvaćajući da za stolom nema Bulekovog šogora. I odjednom, osjetim ja kak se meni nekaj mota po nogama. Mislil sam si na prvu, sigurno maček. Vraga maček! Maček ti ne zgrabi stpalo i ne digne ga u zrak. Prestrašil sam se tak da mi je malo pobeglo u gaće. I pogledam ja ispod stola kad ono Bulekov šogor, blatnjav ko' prasica, drži moju nogu i balansira cipelu pred nosom.

„Koga vraga delaš, građan?!“
„Gledam koji broj noge imaš.“

Tek smo ona shvatili da je siromak u blatu, po putu, izgubil obje cipele. Na kraju smo se svi skupa složili da moramo dočekati jutro, jer bi taj siromak mogel zgubiti i više od cipela ak po mraku krenemo natrag. Ne sjećam se dalje baš puno, al znam da je zadnje kaj mi je ostalo u sjećanju bila slika Bulekovoga šogora kak se pokriva starom daskom, dok sam ja tonul u san ispod stola grleći vlastite cipele.

I tak je prošla Bulekova berba. Liječili smo mamurluk tjedan dana. Skoro sam i bolovanje moral otvoriti. Sutra im moram ostaviti račune za struju, a strahu sam da me Ružica ne dočeka s puškom. I pitaš se sad koju sam ja pouku iz svega toga izvukel? Ustvari par njih. Prva je da građani nisu opremljeni za blatnjave terene. Bolje da oni ostaneju na asfaltu jer tam čovjek teško izgubi cipele. Drugo, više nebum putar. Nikad više. A treće? Treće je to da više nikad alkohola okusil nebum.

Nema komentara :

Objavi komentar