Jelena Hrvoj | Poštarska služba

E dragi moji ljudi, završila je moja radionica kreativnoga pisanja. Rekli su mi da imam potencijala, al da moram još puno delati na svojem pisanju. Ne bum baš lagal, to je jedan šamar za jednoga pisca u pokušajima. Bil sam vam ja jako tužan taj dan kad su mi rekli da još puno kruha pojesti moram. Tak tužan da sam ostavil motor ispred knjižnice i krenul doma pješke. Da se malo zluftam i posložim prioritete, jel'.

I hodal sam ti ja tak polako po pločniku. Gledam u pod i mislim si kaj dalje. Kaj bum zbilja do kraja života samo poštar? I od jednom se zabušim u nekakvu gromadu. Ljudi moji, osjećal sam se k'o da me oboril tenk. Pogledam gore, kad ono…Anka i njene lijepe oči gledaju u mene. Mislim si, nije to od vraga. Sudbina mi je odlučila dati drugu šansu! Je, ljudi dragi, to je bil prvi dan kad sam našel hrabrosti i pozval Anku u birtiju na topli kakao. Drugi dan, dok sam razvozil poštu, me je pričekala kod plota i dala mi deci rakije. Da se zagrijem. Brižna žena.

Tjedan dana kasnije sam ju pozval na sajam da si skupa pojedemo kotlovinu. I kupil sam joj kilu paprike. Znam, nije baš romantično. Al, koga vraga ja znam o romantki?! Ono bitno je da je upalilo!

Ljudi dragi, prošlo je mjesec dana i Anka me pozvala da se preselim k njoj! I znate kaj još? Ženimo se. Je, je. Sve je to brzo. Al' takva je ljubav! Brza! Dobro, moja ljubav nije baš tak brza jer ima sto i trideset kila, al' znate na kaj mislim.

Bilo kak bilo, ja sam sretan. I rekel sam Anki za svoje pisanje. Pročitala je i rekla da je to nekaj najljepše na ovom svijetu. Bil' je to trenutak u kojemu sam shvatil da mi niš drugo ne treba. Ak sam ja za svoju Ankicu banankicu pisac, onda sam i za cijeli svijet. Možda još kaj napišem, al' sad se prvo moram posvetiti ljubavi. Kupujemo si kravicu i traktor. Velike su to investicije. Tak da. Knjigica moja draga, ideš ti meni na klin. Možda te i napišem. Ali za Ankicu. Ne za tam neke kritičare. Fala ti lepa kaj si mi bila tu, al' skužil sam ja da nije uopće loše biti samo poštar.

Kraj