Peđa Ristić | Baka Beka

 

Ako promenite način razmišljanja, promenićete i svoj život

Vejn DajeVejn Dajer

2003.

Ja sam jednostavno, jedan veliki neuspeh, a život je prema meni uvek bio nepravedan. Možda ja i zaslužujem sve te loše stvari... Ljudi su prema meni uvek samo ljubazni, nikad iskreni! Smeškaju se i tapšu me po ruci, ili po ramenu, a u stvari me ne vole. I tu se ništa ne može promeniti. Svake večeri, pred spavanje, ja proživljavam iznova sva loša iskustva i razočarenja proteklog dana. Sa mojih 70 godina, nije ni čudo da me stalno obuzima nekakvo samosažaljenje. Spolja, ja delujem srećno, mirno, otvoreno... Družim se, imam poznanike i pokazujem interesovanje za sve i svašta, ali ta fasada krije moja unutrašnja osećanja koja ne delim ni sa kim... 

 Iza svake potisnute želje krije se neotkrivena snaga koja čeka da je oslobodimo

Elenor Ruzevelt

Ne znam ni kompjuter da koristim. Unuk mi je kupio jedan leptop – to se tako valjda zove – i kad-kad dođe da me ponešto nauči. Volim ja, naravno, kad on dođe, ali isto tako znam da njemu nije zabavno, ni korisno, da provodi sate sa babom koja ništa ne može da skapira... A ja ne mogu sa onim mišem zbog Parkinsona. Kako spustim šaku na njega, strelica počne da jurca po ekranu kao luda – kako da je smirim? Probala sam i sa dve ruke, ali, kad jako stisnem, onda ne mogu šaku da pomerim uopšte. Kad malo popustim pritisak, strelica počne opet da luduje i ne mogu da ubodem ono polje na ekranu koje želim. Bezizgledan slučaj. Zato, čekam da mi dođe unuk, on mi otvori novi dokument, a ja, kad stavim šake na tastaturu, mogu da štekćem k’o šivaća mašina, koliko god, kakav god hoćeš tekst, bez greške – Beko, kažem sebi, nisi ti džabe bila celog veka daktilografkinja! E, dok ja tako otkucam moje pisamce, moj unuk nam skuva kaficu i, kad se vrati iz kujne, klikne dva-tri puta na ovo i ono polje na ekranu i moje pisamce ode već tamo gde treba.

Peđa Ristić | Miš u kuhinji

Sve se teže živi. Ne može čovek da izađe na kraj samo sa jednom malom penzijom. Otkad je Bogoljub umro, bog da mu dušu prosti, primam 70% njegove penzije, ali to nije mnogo više od one moje. Cene divljaju, a u stanu svako malo treba nešto da se popravlja. Ni ja nisam ništa bolja – i meni često treba novca za lekove i preglede. Srećom, kad se Sanja sa porodicom odselila u Nemačku, ostao je njen stan, na lepom mestu, na Vračaru. Žao mi je što se ne viđamo često kao ranije, ali ipak, taj ćerkin stan je pravi zlatni rudnik. Prijateljica Stana se razvodi, pa me zamolila da ostane neko vreme u tom stanu – dok se ne sredi i sad vidim da će to biti dobro: ona mi nešto simbolično plaća ali, čim se – za koji mesec – iseli, moći ću da počnem da taj stan izdajem, onako po punoj ceni i to će mi valjda biti dosta za pristojan život.

Pošto mi je Stana prošle nedelje javila da je sa bivšim mužem završila suđenja i raspodelu imovine, rekla je da će se odseliti do kraja meseca – znači za dve nedelje. Taman da nađem stanara, od prvog. Odmah sam otišla u „Politiku” i dala da objave oglas: „Stan za izdavanje”. Raspitala sam se kod prijateljica i po komšiluku i smislila koliku stanarinu hoću da tražim, ni premalo, ni previše.

Peđa Ristić | Miš u kuhinji

Sve se teže živi. Ne može čovek da izađe na kraj samo sa jednom malom penzijom. Otkad je Bogoljub umro, bog da mu dušu prosti, primam 70% njegove penzije, ali to nije mnogo više od one moje. Cene divljaju, a u stanu svako malo treba nešto da se popravlja. Ni ja nisam ništa bolja – i meni često treba novca za lekove i preglede. Srećom, kad se Sanja sa porodicom odselila u Nemačku, ostao je njen stan, na lepom mestu, na Vračaru. Žao mi je što se ne viđamo često kao ranije, ali ipak, taj ćerkin stan je pravi zlatni rudnik. Prijateljica Stana se razvodi, pa me zamolila da ostane neko vreme u tom stanu – dok se ne sredi i sad vidim da će to biti dobro: ona mi nešto simbolično plaća ali, čim se – za koji mesec – iseli, moći ću da počnem da taj stan izdajem, onako po punoj ceni i to će mi valjda biti dosta za pristojan život.

Pošto mi je Stana prošle nedelje javila da je sa bivšim mužem završila suđenja i raspodelu imovine, rekla je da će se odseliti do kraja meseca – znači za dve nedelje. Taman da nađem stanara, od prvog. Odmah sam otišla u „Politiku” i dala da objave oglas: „Stan za izdavanje”. Raspitala sam se kod prijateljica i po komšiluku i smislila koliku stanarinu hoću da tražim, ni premalo, ni previše.

Već posle nekoliko dana, počeli su da se javljaju zainteresovani. Neki bi od sutra („Ne, može, tek od prvog – još stanuju ljudi”, rekla bih im), drugima je skupo („Dođite da pogledate, sigurno će vam se dopasti stan”, pokušavala bih da ih nagovorim). Neki traže stan sa garažom, pojedinima smeta što je na trećem spratu bez lifta… Kad sam se već, posle desetak poziva, zabrinula da neće biti lako naći pravog kirajdžiju, javio se gospodin Mirković. Posle samo nekoliko razmenjenih pitanja i odgovora, rekao je da mu se čini da će taj moj stan za njega biti odgovarajući i da hoće da dođe, da ga pogleda. 

Peđa Ristić | Drzak prema životu

Sreli smo se i seli da popričamo i popijemo kafu, posle dužeg vremena. Dve godine se nismo ni videli, ni družili zbog korone – samo nekoliko poruka i jedan kratki Skype razgovor u većem društvu, pre šest meseci. Sećam se kako sam mu se ranije divio, jer je uvek znao šta hoće i – što mi je još više imponovalo – to što je hteo, bilo je uvek malo „izvan kutije“, originalno, nesvakidašnje. Drzak prema životu, takav je bio Živko.

Sad, već posle prvih gutljaja kafu, nekako mi odjednom nije prijalo to naše druženje. Osećao sam, sa žaljenjem, da se promenio, ostario... Kao da se nekako razblažio, razvodnio... Postao pomirljiv i neodlučan – sve suprotno od onog kakav je bio. Šta mu se desilo?

„Šta ćemo, ako počne kiša?“, pitao me je i odrično klimao glavom, pošto sam bio predložio da se, pre ručka, malo prošetamo.

„Ništa nas ne sme iznenaditi“, šaljivo sam ga podsetio na staru parolu civilne zaštite, ali nije se nasmejao. Da li je zaboravio?

Posle kafe je Živko ponudio da me odveze kući. Na suženju puta, policajac je upravljao saobraćajem i mahao. Prijatelj je stao i zakrčio prolaz.

„Ja ću da stanem ovde u stranu dok ne prođu svi iz drugog pravca“, objasnio mi je.

Kad je konačno, uz policajčevo ljutito mahanje i zvuk pištaljke krenuo, rekao je:

„Meni se učinilo da je bilo bolje da stanem“.

Na sledećoj raskrsnici je skrenuo na pogrešnu stranu, a kad sam zaustio da komentarišem, ubacio je:

„Idemo okolo, jer ovom donjom ulicom možda nije dozvoljeno“.

Poslednji kilometar smo skoro mileli.

„Vozim sporije nego što je dozvoljeno, jer nikad ne znaš – možda je policiji pokvaren radar“.

Pre rastanka sam mu ponudio da krajem nedelje idemo zajedno na koncert, ali je odbio:

„Neću, hvala ti, verovatno mi se ne bi dopala muzika“.

Nije ni pitao ko svira.

Hm ‒ kako se vi odnosite prema životu? Ko je kod vas „prva violina”, tok života ili vi sami?

Peđa Ristić | Ljudska prava ‒ kontrolisana demokratija

„Ja sam nepokolebljivi i potpuni demokrata“, objašnjava mi drugar svoju životnu filozofiju dok pijuckamo – ja špricer, a on vinjak – na terasi omiljenog kafića, jednog vrelog letnjeg popodneva, u sred pandemije. „Ni za šta na svetu se neću odreći mojih ljudskih prava. Nije njih meni poklonio Vučić, niti može da mi ih oduzme! Ta prava su nam zagarantovana rođenjem“.

„Šta to znači?“, drhtavim glasom molim objašnjenje. „Je l’ zato odbijaš vakcinaciju?“

„Pa naravno da odbijam. Ne može niko da ubrizgava nešto u moje telo, ako ja to ne želim. Moje ljudsko pravo je i da se razbolim. Moj izbor. Po istom principu, ja pušim i cigarete i travu. Šta se koga tiče da li to meni koristi ili šteti?“

„Ali“, vraćam ga na vakcinaciju, pokušavam da ga urazumim, nerviram se sve više. „Ako se zaraziš, možeš da ugroziš nekog drugog – šta je s tim?“

„Ja nikog ne diram, ne ljubim se, ne prilazim nikome blizu – nikog ja neću zaraziti.“

„Dobro, ali postoje društvene norme, načini ponašanja? Ne možeš sve da negiraš?“

„Mogu!“, kaže, „Prelazim ulicu gde i kad hoću – samo da nema kola: čekanje na semaforu me smara. Nikada ne vezujem pojas u kolima – to me guši. Parkiram gde mi je zgodno i, ako me kazne, platim i teram dalje. Ne pijem nikakve lekove, odbijam da nosim masku i ne koristim kondome. Nikad ne idem na glasanje...“.

„Pa ti nisi demokrata – ti si samoživi, sebični, uobraženi osobenjak!“, odbrusim mu.

„Hvala ti“, odgovara sa smeškom. „I ti imaš demokratsko pravo na svoje mišljenje“.

„Ama čekaj, nije stvar u mišljenju – nisi sâm na svetu, moraš da imaš obzira prema ljudima oko sebe, da uvažavaš i njihova prava“, vičem, gosti u kafiću se osvrću.

„I tvoje ljudsko pravo je da vičeš na mene. Je l’ misliš da ti nekog sada ugrožavaš?“

Tek ako se ispoštuju obaveze, stupaju ljudska prava? Ljudska prava ‒ kontrolisana demokratija?

Ljudska prava se (ne)moraju bezuslovno poštovati?

Peđa Ristić | Svet je mali

Na promociji mog romana Kovš, letos u Herceg Novom mi je prišla prijateljica i upoznala me sa drugaricom Svetlanom, koja već dugo sa porodicom živi u Njujorku. Kupila je moju knjigu, popili smo kafu i pozdravili se... Posle nekoliko nedelja, stiže mi prijateljičina elektronska poruka:

Sećaš se moje Svetlane iz Njujorka? Zamisli – ona ima rođaku Gordanu u Sidneju, koja je ovog leta putovala, turistički, po Rusiji. Kad se vratila, poslala je Svetlani fotografije sa puta, da se pohvali gde je sve bila i šta je sve lepo videla. Između ostalog, bila je i u Faberže privatnom muzeju u Petrogradu i poslala joj nekoliko fotografija izloženih čuvenih jaja, burmutica, dijadema i – među svim tim lepotama – fotografija „tvog” kovša!

Vau! ‒ pomislih ‒ znači kovš je, posle 100 godina otkako je tamo bio napravljen, stvarno konačno stigao natrag u Petrograd! Dok sam pisao roman, nisao imao kompletnu informaciju šta se posle aukcije u Londonu stvarno desilo sa tom čudesnom srebrnom Faberže činijom sa pošetka XX veka. Čitam dalje poruku.

Čekaj, nije tu kraj ‒ piše moja prijateljica ‒ Svetlana prepozna „tvoj“ kovš na Gordaninoj fotografiji, slika se sa naslovnom stranom tvog romana koji je od tebe kupila onomad u Herceg Novom i pošalje uzvratnu poruku u Australiju. Posle par dana stiže joj je novo iznenađene. Gordana joj piše: Ne mogu da verujem! To je stvarno ta činija koju sam videla u muzeju ali – što je još interesantnije – poznat mi je i autor čije ime piše na koricama tvoje knjige. Ja sam pre par godina dobila od rođaka iz Beograda, njegov prethodni roman Srećan čovek.

Neverovatno, kako je svet mali: Herceg Novi, Njujork, Sidnej, Petrograd, Beograd...

Peđa Ristić | Pošteni nalazač

Uvek nosim mobilni telefon u zadnjem džepu pantalona. Kad treba da sednem, ja ga izvadim, da ga ne bih slomio. Zato mi se već nekoliko puta desilo da mobilni negde ostavim, zaboravim i izgubim, ali ovo je bilo nešto posebno.

Nijedna taksi firma nije mogla da mi pošalje vozača, jer je bio odvratan kijamet u Beogradu. Dobro sam se obukao i hrabro izašao na kišu i rekao sebi: Ako nema taksija, ti prošetaj, nema veze ni ako malo zakasniš u „Kalenić”, drugari će sačekati. Tamo se nalazimo svakog utorka u podne, već decenijama, na čašicu-dve razgovora.

U sred pljuska, pojavio se taksi i ja sam uskočio na zadnje sedište. U brzini sam se još setio da izvadim telefon iz pantalona. Dok sam se dogovarao sa vozačem gde da me vozi, skidao sam kapu i rukavice, odmotavao šal i brzo navlačio masku, po propisu.

Nismo se dugo vozili, već sam morao ceo proces da ponovim unatrag. Skini masku, natuci kapu, zamotaj šal... Još i plati vožnju. Kad sam tri minuta kasnije stao među drugare, shvatio sam da mi nema telefona. Jedan je odmah, preduzimljivo počeo da zove moj broj, ali sam mu rekao da je uzaludno, jer mi je na telefonu, još od sinoč, iključeno zvono. Znači, taksista nema šanse da čuje moj telefon koji sad verovatno leži negde ispod sedišta. Bio sam očajan. Svi brojevi, sve poruke, stotine fotografija, sastanci... dve SIM kartice.

Na ekranu telefona mog drugara za stolom pojavilo se ime moje žene.

„Za tebe je“, rekao mi je i pružio svoj mobilni. Znala je s kim sedim utorkom u kafani.

„Sad me je zvao čovek koji je u taksiju našao tvoj telefon“, obavestila me je i usrećila.

To popodne sam opet imao svoj telefon. Samo mi je ostalo nejasno kako je pošteni nalazač uspeo da sa mog zaključanog telefona pozove baš moju suprugu...

Da li virtuelni i realni svet počinju da se prepliću?

Peđa Ristić | Niko kao ja - Moji bahati drugovi II deo

*

Gaga stiže sa druge strane jezera. Dok, kao i obično kasni, razmišlja Da l’ okolo da vozim, ili da uzmem trajekt? Približavajući se pristaništu, proceni da ima još nekoliko mesta na trajektu. Uh, dobro je. Taman stižem, odmah će i da pođe. Zaustavio je auto kod kioska za kupovinu karte, ostavio motor da radi. Nekoliko turista je čekalo u redu pod maskama na propisnom odstojanju. Pritrčao je, energično ugurao svoje visoko i snažno telo do šaltera i ubacio novčanicu. Žena koja je upravo uzela svoju kartu, službenik u kiosku, sledeći turista u redu – svi su bili zbunjeni njegovom desantnom akcijom. 

Bilo je prohladno popodne, sunce je već žurilo da sija negde drugde. Gurnuo je još jednu veliku novčanicu mornaru kraj rampe u ruku uz komentar: “Diži rampu, kreći odmah!” Mornar je zaustio da mu kaže da na trajektu ima mesta za još nekoliko automobila, da ima još turista koji, eno, kupuju karte… Odustao je poznavši ga i videvši otvorenu šaku sa prstima koji energično klimaju gore-dole, kao da mu govore “Hajde, hajde, kreni!”

Peđa Ristić | Niko kao ja - Moji bahati drugovi I deo

alavost...arogancija....beskrupuloznost...bezobzirnost..bezočnost...bezosećajnost...blaziranost..brutalnost...destrukcija....dominacija....drčnost....drskost....dvoličnost...gizdavost...goropadnost..gramzivost...grubost…hvalisavost......izveštačenost....kaćipernost.....korumpiranost.....nadmenost....naduvenost...narcisoidnost…našepurenost.....neljudskost....nemar.....neodgovornost....neotesanost...neozbiljnost....neprincipijelnost…neprofesionalnost.....nestručnost.....neukost....obest....oholost....osionost....ostrašćenost...pokondirenost…pokvarenost...prepotncija....primitivizam...prpošnost....razmetljivost....samodopadljivost.....samoljubivost…..samovolja...sebičluk....snobizam.....sujeta...taština...umišljenost…uobraženost...uskogrudost...uznesenost

Dugo nisam video moje drugoeve. Ranije smo se nalazili češće, bar jednom mesečno. Obično petkom, jedan od onih ručkova koji traju do večere… U stvari, oni se sastaju redovno a mene po nekad pozovu… kad sam ono bio poslednji put s’njima – pre dve-tri godine, kad’li – super smo se proveli u Kafani. Pihtije, čvarci, rakijice, salate, pivo, vino, pešenje, ribe… Ma, od tice mleko, što se kaže bahanalije! Više od pola je na kraju ostalo, bacilo se… A razgovoru i šali nikad kraja. Svako ima da ispriča po neku anekdotu sa posla, iz saobraćaja, sa ženom ili sa taštom ili sa nekog službenog puta. Meni se ne dešava toliko toga u životu, a nemam ni para kao oni (pa me valjda zato tako retko i zovu) al’ neka, nema veze, glavno je da me ipak ponekad sete, da me pozovu. 

Peđa Ristić

Peđa Ristić je rođen u Beogradu 1953. Diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu. Još kao mlad je imao širok dijapazon interesovanja i pored osnovne struke, se bavio komponovanjem, pisanjem, organizacijom zabavnih događaja, glumom i pevanjem u Klubu Studenata Tehnike.

Otišavši iz Jugoslavije pri njenom raspadu, objavio je roman “Pijanino u blatu” (Prometej, Novi Sad 1998.) o beogradskim intelektualcima koji su 90-ih masovno napuštali domovinu.

Roman “Srećan čovek” objavio je 2017. (Čigoja)​, o makedonskom jevrejinu koji, zahvaljujući pozitivnoj energiji, veseloj prirodi i inteligenciji uspeva da prevaziđe sve prepreke koje mu XX vek postavlja.

Roman "Kovš" je objavio 2019. (Kreativna radionica Balkan, Beograd) koji predstavlja čudesno putovanje ove vredne umetnine kroz XX vek, ilustrujući sve razdire i kontradiktornosti "kratkog veka" koji je iza nas.

Marina Đenadić | Objavljen je novi roman Peđe Ristića: "Kovš"

Novi roman Peđe Ristića, treći po redu, predstavlja slavan povratak tradicionalnom žanru istorijskog romana u kome će uživati i čitalačka publika i kritika. Hronotop upotpunjuje vredan antikvitet iz vremena sutona Carske Rusije - glamurozna srebrna činija - kovš koja putuje Evropom tokom XX veka - ilustrujući naš slovenski fatalizam, sklon ekstremima, megalomaniji i krajnostima, ali protkan emocijama i toplinom. U ime sto godina ruske emigracije ovaj roman i vredna umetnina koja je i lik ovog dela, podsećaju da su vrednost i cena promenljive kategorije.

Veoma inovativan i kompleksan, istorijski roman u kome je ispripovedana saga niške familije Aksentijević, isprepletena sa dramatičnom životnom pričom Rusa Nikite, izbeglice. Glavni lik romana je, međutim, vredan umetnički antikvitet ‒ kovš.

Radnja počinje u Carskoj Rusiji, u sâm suton carske dinastije, kada uvaženi draguljar Faberže pravi ovu monumentalnu činiju za elitni carski puk. Tokom XX veka, premeštan po evropskom kontinentu, kovš menja vrednost i namenu. Krajem veka pronalazi ga Momir, Beograđanin koji se odselio u Beč u potrazi za boljim životom.