Na promociji mog romana Kovš, letos u Herceg Novom mi je prišla prijateljica i upoznala me sa drugaricom Svetlanom, koja već dugo sa porodicom živi u Njujorku. Kupila je moju knjigu, popili smo kafu i pozdravili se... Posle nekoliko nedelja, stiže mi prijateljičina elektronska poruka:
Sećaš se moje Svetlane iz Njujorka? Zamisli – ona ima rođaku Gordanu u Sidneju, koja je ovog leta putovala, turistički, po Rusiji. Kad se vratila, poslala je Svetlani fotografije sa puta, da se pohvali gde je sve bila i šta je sve lepo videla. Između ostalog, bila je i u Faberže privatnom muzeju u Petrogradu i poslala joj nekoliko fotografija izloženih čuvenih jaja, burmutica, dijadema i – među svim tim lepotama – fotografija „tvog” kovša!
Vau! ‒ pomislih ‒ znači kovš je, posle 100 godina otkako je tamo bio napravljen, stvarno konačno stigao natrag u Petrograd! Dok sam pisao roman, nisao imao kompletnu informaciju šta se posle aukcije u Londonu stvarno desilo sa tom čudesnom srebrnom Faberže činijom sa pošetka XX veka. Čitam dalje poruku.
Čekaj, nije tu kraj ‒ piše moja prijateljica ‒ Svetlana prepozna „tvoj“ kovš na Gordaninoj fotografiji, slika se sa naslovnom stranom tvog romana koji je od tebe kupila onomad u Herceg Novom i pošalje uzvratnu poruku u Australiju. Posle par dana stiže joj je novo iznenađene. Gordana joj piše: Ne mogu da verujem! To je stvarno ta činija koju sam videla u muzeju ali – što je još interesantnije – poznat mi je i autor čije ime piše na koricama tvoje knjige. Ja sam pre par godina dobila od rođaka iz Beograda, njegov prethodni roman Srećan čovek.
Neverovatno, kako je svet mali: Herceg Novi, Njujork, Sidnej, Petrograd, Beograd...
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.