Peđa Ristić | Niko kao ja - Moji bahati drugovi I deo

alavost...arogancija....beskrupuloznost...bezobzirnost..bezočnost...bezosećajnost...blaziranost..brutalnost...destrukcija....dominacija....drčnost....drskost....dvoličnost...gizdavost...goropadnost..gramzivost...grubost…hvalisavost......izveštačenost....kaćipernost.....korumpiranost.....nadmenost....naduvenost...narcisoidnost…našepurenost.....neljudskost....nemar.....neodgovornost....neotesanost...neozbiljnost....neprincipijelnost…neprofesionalnost.....nestručnost.....neukost....obest....oholost....osionost....ostrašćenost...pokondirenost…pokvarenost...prepotncija....primitivizam...prpošnost....razmetljivost....samodopadljivost.....samoljubivost…..samovolja...sebičluk....snobizam.....sujeta...taština...umišljenost…uobraženost...uskogrudost...uznesenost

Dugo nisam video moje drugoeve. Ranije smo se nalazili češće, bar jednom mesečno. Obično petkom, jedan od onih ručkova koji traju do večere… U stvari, oni se sastaju redovno a mene po nekad pozovu… kad sam ono bio poslednji put s’njima – pre dve-tri godine, kad’li – super smo se proveli u Kafani. Pihtije, čvarci, rakijice, salate, pivo, vino, pešenje, ribe… Ma, od tice mleko, što se kaže bahanalije! Više od pola je na kraju ostalo, bacilo se… A razgovoru i šali nikad kraja. Svako ima da ispriča po neku anekdotu sa posla, iz saobraćaja, sa ženom ili sa taštom ili sa nekog službenog puta. Meni se ne dešava toliko toga u životu, a nemam ni para kao oni (pa me valjda zato tako retko i zovu) al’ neka, nema veze, glavno je da me ipak ponekad sete, da me pozovu. 

E, a onda, kad god se tako sretnu, napiju i najedu, onda posle obično smisle da odrade neku stvar zajedno… To, kad sam bio, nisam imao pojma šta će da se desi. Posle sam shvatio. U neko doba smo otišli u diskoteku “Raj”, sljuštili pet flaša šampanjca sa nekim veselim klinkama, a onda je u toaletu svako oborio bar po jednu. Na kraju, pred zoru smo svi ostali bez cigara pa smo, po izlasku iz diska, oljuštili jednu neosvetljenu trafiku iza ćoška. Kažu da uvek tako nešto naprave. Nekad puknu lovu, nekad (ako odu u kazino) zarade – važno je uvek samo da se dobro zabave i da niko ne završi u bajboku. Sve su to praktične šale, igrarije ili bezobrazluci koje bi jedan ili drugi predložio, male igre ali važne za druženje i prijateljstvo. Sad, mislim, možda je pet šampanjaca malo preterano a i ta trafika… ali, oni se utrkuju ko će da plati večeru, ko šampanjac… Pa, ima se – može se! Ako je njima lepo i meni je lepo sa njima! I na kraju, kad se stvar završi, pre rastanka – kažu, to im je postalo tradicija od gimnazije, kad su Šarlo akrobata snimili tu pesmu – uvek se zagrle i zajedno pevaju Niko, niko, kao ja! skačući na ulici u mestu.

Ja volim da sam sa njima. Laza, Mikac, Gaga, Kole, Zoki – mi smo nerazdvojni, još iz mladosti. U stvari, njih petorica su nerazdvojni – i od uvek su bili - a ja sam isto tu, sa njima… ili bi bar hteo da budem… Znam da bi neko mogao da ih nazove bahatim ali im je to jedini porok – u svemu su inače super! A u stvari, zbog te arogancije i jesu super i zato im se iznova i uvek rado vraćam. U ovom velikom, komplikovanom svetu punom zbunjenosti ti momci odlično znaju kuda idu i kako tamo da stignu. To je ono što i meni treba. Naravno, sve u vezi s njima govori mojoj intuiciji da je u pitanju zamka, ali ipak jedva čekam da me pozovu, da budem deo njihovog kruga, da čujem nove anekdote i fore…

*

Kad se već spustio do prizemlja, Zoki se seti Roki treba da se prošeta pa se vrati po svog ljubimca. Torbicom u kojoj nosi novčanik, naočare i cigarete podglavi otvorena vrata lifta, da mu ga neko na brzinu ne otme. Otključa stan, tek u trećoj fioci u predsoblju pronađe povodac. Marina mi ga uvek ovde negde sakrije! seti se i stavi ga oko vrata pitbulu koji je skakutao i dahtao oko njegovih nogu. Pre izlaska, još jednom se pogleda u ogledalu da proveri stoji li sve na mestu. Riđi razdeljak, podignuta kragna, pomadom namazano lice… Komšija je već rafalno, novčićem ili ključem nekim, udarao u vrata od lifta na svom spratu. “Evo, evo! Idem… Smanji doživljaj, komšija!” viče Zoki dok se lupanje nastavlja, a lift spušta.

Bilo je krajnje vreme da Roki izađe. Čim je izjurio na trotoar, pas se užurbano okrenuo dva puta oko sebe i čučnuo da se olakša. Prolaznici su ih zaobilazili, gunđajući. Jedna žena mu je, sa gađenjem na licu, pokazivala na impozantnu gomilicu koja se na sred trotoara stvorila iza Rokija. “Jes’ ti će’ mi kažeš šta treba da radim!” dobaci joj glasno i pomisli Uskoro će i onako kiša, nemam sad vremena da to skupljam! Nakon što je Roki još nekoliko puta podigao nogu uz drvo i žbun na malom travnjaku pored ulaznih stepenica, vrati ga u stan i požuri na sastanak. 

Odgegao se do autobuske stanice i našao svoj međugradski autobus. Najviše ga smara ovo kad ne može autom ali, Jebiga, uzeše mi dozvolu, pa moram da se strpim do proleća. Vozio bi on – da baš mora – i bez dozvole: Ko ih jebe! pomisli, ali tamo je uvek sranje sa parkiranjem, zna. Udobno se smestio na sedište odmah iza vozača i uključi igricu na telefonu. Zoki po ceo dan bulji u razne ekrane – zato se valjda i ugojio – već petnaest godina pretura bitove i bajtove za najveću banku u zemlji. Nije se obogatio, ali ima koliko mu treba. Uzano sedište starog autobusa mu je malo tesno, ali pomisli Izdržaću, šta je to – jedan sat? Ima da proleti! Autobus se brzo napuni i krete a Zoki uroni u pasijans na telefonu, koji nikako da mu se otvori. Šofer je svakog putnika pri ulasku opominjao da stavi masku. Jebote, gde mi je maska? Dobro je, nije me primetio! A da, u džepu mi je. E pa ne mogu sad da ustajem, i onako je tesno. Neka žena je ušla na sledećoj stanici, ali joj nije obratio ni trunku pažnje. Ako vratim dole crvenog žandara, onda na njega ide ova crna desetka, pa mi se otvara… razmišlja. Desetak minuta kasnije, autobus je jače trucnuo, a Zokiju stiže SMS poruka. Čulo se tiho bing i mnogo ga je zbunilo Unknown Sender. Ne zna ni od koga je, ni jel’ neka reklama, šta li? Sve velikim slovima, Kao da neko viče na mene! piše:

“DOĐI SUTRA TAČNO U PODNE U HOTEL MAGIC BLUE I POGLEDAJ U SLOMLJENO OGLEDALO U GLAVNOM HOLU.”

Podiže glavu zbunjeno kao da će ovi oko njega znati o čemu se radi i primeti da mlada žena sa ogromnim stomakom stoji pored, drži se za sedišta i zuri u njega. Iz veštačkog sveta igrice na svom telefonu vratio je svest na kratko u autobus i pomislio Jebote koliki joj je stomak! Ne sećam se da je Marinin ikad bio ovoliki! Okreće glavu da bi kroz prozor autobusa proverio dokle je stigao i vrati pogled ka trudnici Šta me tako gleda? Jel mi ona poslala poruku? Ma, otkud može? Odbaci tu ideju i odluči da mora da je neka greška u pitanju. Gde li beše taj Magic Blue? Vrati pažnju igrici: Što me jebe ovaj pasijans? Koliko sam već tura odigrao – nikako da se otvori. Kakva je to igrica? Red bi bio da me pusti već jednom da pobedim!

Za sat, koliko mu je trebalo još do cilja zaboravio je na čudnu poruku. Setio je se tek sledećeg jutra. Na ulaznim vratima Kafane je zastao i pogledom prešao preko svih stolova pevušeći tiho, za sebe Niko, niko kao ja! 

*

Laza je imao još mnogo toga da obavi, pre ručka sa prijateljima u Kafani. Na putu do bolnice ga je iznenadila gužva zbog radova kod lokalnog vodovoda. Spas je našao u bočnoj ulici i skrenuo brzo, jureći pored znaka za zabranjen smer. Posle pedesetak metara ispred džipa mu se osprečio sićušni penzioner u starom golfu. “‘Ajde, čiča, mrdaj se,” povikao je kroz prozor, “vidiš da se žurim!” Iznenađeni starac je razrogačenim očima ljutito buljio u veliki srebrni džip, iz zabranjenog pravca. Kada je shvatio da namrgođeni mladić obrijane glave ne namerava da se povuče, ubacio je u rikverc i, teškom mukom zbog spondiloze u vratu, uspeo da izmanevriše u stranu, u malo proširenje iza sebe. Tako je, stari, shvatio si gde ti je mesto! 

Iza ugla je izvezao na glavnu ulicu i, presekavši preko pune linije, umuvao se u sporu kolonu u pravcu bolnice. Jedan semafor je prošao na crveno, ali je na sledećem morao da prikoči. Stao je na pešačkom prelazu, tapkao prstima po volanu i pevušio Niko, niko kao ja! Desetine ljudi je nagrnulo preko ulice sa obe strane, obilazili su crveni džip i gunđali. Jedan momak u Jeans jakni stavi ruku na haubu i povika: 

“Gde ćeš, bre, razbojniče, na pešački? Je l’ vidiš da ti je crveno?" 

“Pa šta, ako je crveno?” uzvrati im kroz zatvoren prozor. 

Mladić zagrli svoju devojku, okrete se, pokaza mu srednji prst preko ramena i ode svojim putem. Laza spusti malo prozor i vrisnu iz džipa za Jeans-om: “Seljačino! Vrati se u selo odakle si došao!”

Na bolničkom parkingu i okolnim trotoarima je sve bilo napakovano. “Da ga jebeš, ne mogu ja to sada da čekam!” pomisli i postavi svoj srebrni džip po sred žutih linija, ispred širokog staklenog ulaza. “Neću ja dugo!” Protrčavši pored grupe pacijenata pod maskama u čekaonici, ulete kod poznatog doktora u ordinaciju. Sestra je kucala nešto na mašini, a doktor upravo završavao pregled pacijentkinje u svom kabinetu. 

“Doktore, dobio sam tvoju poruku juče…” Poznavali su se iz komšiluka. 

Laza je oduvek bio neko spadalo a danas drži lanac apoteka. Svi smo se pomalo čudili otkud on u farmaciji kad je i osnovnu školu jedva završio. I otkud je tako uspešan? Ali nismo hteli da pitamo. A doktor nije izgledao kao da mu je milo da vidi komšiju.

“Je l ne može to ranije s mojim ocem da se završi? Treba da idem za Grčku…” kroz zatvorene prozore se čula sirena hitne pomoći, prvo iz daljine, a zatim sve jače, kao da tu, ispod prozora urla i ne prestaje… Laza je znao zašto sirena ne prestaje da zavija ali je morao prvo da obavi ovaj dogovor sa doktorom. Iz unutrašnjeg džepa je izvadio novčanik, a iz njega nekoliko novčanica od po 100 eura. “Doktore, ‘ajd ispremeštaj malo taj svoj raspored, zameni ćaleta sa nekim… Da ne sedim tu još nedeljama i čekam da ga operišeš…” 

Hirurg je, obrva podignutih, šacovao pruženu ruku sa novčanicama. Sestra je, takođe pod maskom, i dalje nešto kucala na mašini u susednoj sobi. 

Laza se vrati svom džipu gde ga sačeka papirče, zadenuto za brisač. E jebi ga! Kad pre mi nalepi kaznu? Gde je taj ridža? pomisli uzimajući papir i osvrćući se. Bio je iznenađen i, u isti mah, zbunjen shvativši da nije kazna u pitanju nego poruka: DOĐI SUTRA TAČNO U PODNE U HOTEL MAGIC BLUE I POGLEDAJ U SLOMLJENO OGLEDALO U GLAVNOM HOLU. Zgužva papirić i baci ga na trotoar. Ko ga jebe – neka reklama! Vreme i mesto su ipak ostali urezani u sećanje.

*

Hteo je i Mikac da se nađe sa ortacima na ručku, pa je prekratio kolegijum: “Dobro, toliko za danas! Vi svi imate svoje zadatke, znate šta vam je činiti. Ceco, molim te ostani da se još nešto dogovorimo.” saradnici su polako izlazili iz sale za sastanke, neki su skidali maske a drugi su ostali pokriveni. Ceca je stajala kraj vrata i čekala šefova dodatna uputsva. Ih, da se ne žurim, mog’o bi’ sad da je kresnem na brzaka… pomislio je Mikac koji je završio dopisnu menadžersku, negde u inostranstvu. Ovde mu to nisu ni proveravali, a od kad se učlanio, karijera mu je poletela. Kad su svi izašli, on joj je prišao i svojim sonornim dubokim glasom tiho rekao: 

“Ceco, treba da se do sutra srede sve ove prispele ponude. To mora danas da se završi!” 

“Miki… šefe… a ja mislila ti ‘oćeš…” Pocrvenela je ali se to ispod maske nije videlo. Sama od sebe se postidela, jer je nešto sasvim drugačije očekivala, priželjkivala čak a dogodilo se nešto sasvim obrnuto. Umesto jednog metka na brzaka ispalo je da moram da sedim celo veče ovde… Nastavila je “…večeras treba malo ranije da izađem… sin svira klavir na predstavi u školi. Obećala sam mu da ću doći. Znaš, otkad je Zoran otišao…”

Uhvatio ju je za ramena i uneo joj se u lice, bliže nego što je prijatno. Mikac ne veruje u nošenje maske. Ništa nije govorio, samo joj je dahtao u lice kroz crne, preduge brkove, duže nego što je prijatno. Ponovo je pocrvenela i izbegla njegov optuživački pogled ispod gustih, čupavih obrva. Kada je napokon trepnula i klimnula glavom pustio je, sporije nego što je prijatno.

‘Prispele ponude’ su za izvođenje radova na sanaciji klizišta oko deponije građevinskog otpada u opštini. Trebalo je to klizište sanirati još prošle godine. Pet kuća je nastradalo onda, a šest sada – neke iste, a neke nove… Koja frka! Prvo traže da zidamo, pa da rušimo, onda treba da zatrpavamo, a sad da ponovo otrpavamo. Kakve ja imam veze sa tim da li je trebalo ili nije trebalo… Da li je stručno urađeno ili ne? Što to Jovanović ne pregleda, pa onda on da razgovara sa novinarima? A klizišta, svake godine iznova! Zašto se ti ljudi ne presele? Što sede tamo, kad se zna da tu zemljište nije stabilno? razmišljao je, pa izgovorio:

“Ceco, vidi da središ tu dokumentaciju, ako treba, zovi Jovanovića. Napravi mi jedan tabelarni pregled u Excel-u, samo da BGK Niskogradnja dođe na vrh liste, je l’ razumeš?”  

Razumela je. Poznavala je šefovog bratanca. 

U liftu se brzo začešljao. Znao je da ga pred ulazom čekaju novinari i u glavi mu se već javi A sad, tamo napolju, maska? Ma ko ih jebe! Dok se kabina polako spuštala ka prizemlju, tiha muzika je na čas prestala i Mikac je sasvim razgovetno čuo glas (učinilo mu se poznat) koju mu kaže: 

“DOĐI SUTRA TAČNO U PODNE U HOTEL MAGIC BLUE I POGLEDAJ U SLOMLJENO OGLEDALO U GLAVNOM HOLU.” 

Šta? pomisli a poruka se, još nešto sporije i jasnije ponovi. Ma, jel’ to moj glas? Tiha muzika se nastavi. Bio je sam u liftu pa mu bi jasno da je poruka njemu namenjena. Za trenutak uznemiren, u ulaznom holu se povratio i zaključio da mu se taj glas sigurno pričinio ali da će u Magic Blue svakako otići – pa, može baš i sutra u podne – jer i onako ima tamo neke neplaćene račune, kad sam onomad bio tamo sa onom malom… Na izlazu iz Opštine ga je sačekalo nekoliko novinara i grupa slučajnih prolaznika, svi pod hirurškim maskama. Kamera lokalne televizije, mikrofoni i mobilni telefoni pripremljeni: 

“Predsedniče! Petrović, ‘Dnevne vesti’… Molim Vas za komentar: zašto Opština izdaje dozvole za gradnje blizu deponija koje posle prvih kiša svake godine iznova klize i ugrožavaju okolne zgrade i naselja?” Odgovorio je novinaru da mu je on još od ranije poznat kao protivnik razvoja opštine i huškač protiv preduzetničkih inicijativa: “Vi u ‘Dnevnim vestima’ morate konačno da shvatite da su prošla vaša socijalistička vremena!”

Šofer pod maskom n95 ga je čekao kraj otvorenih vrata audija. Taman 15-ak minuta do Kafane Mikac pomisli mumlajući Niko, niko kao ja!

*