četvrtak, 25. veljače 2021.

Peđa Ristić | Niko kao ja - Moji bahati drugovi II deo


*

Gaga stiže sa druge strane jezera. Dok, kao i obično kasni, razmišlja Da l’ okolo da vozim, ili da uzmem trajekt? Približavajući se pristaništu, proceni da ima još nekoliko mesta na trajektu. Uh, dobro je. Taman stižem, odmah će i da pođe. Zaustavio je auto kod kioska za kupovinu karte, ostavio motor da radi. Nekoliko turista je čekalo u redu pod maskama na propisnom odstojanju. Pritrčao je, energično ugurao svoje visoko i snažno telo do šaltera i ubacio novčanicu. Žena koja je upravo uzela svoju kartu, službenik u kiosku, sledeći turista u redu – svi su bili zbunjeni njegovom desantnom akcijom. 

Bilo je prohladno popodne, sunce je već žurilo da sija negde drugde. Gurnuo je još jednu veliku novčanicu mornaru kraj rampe u ruku uz komentar: “Diži rampu, kreći odmah!” Mornar je zaustio da mu kaže da na trajektu ima mesta za još nekoliko automobila, da ima još turista koji, eno, kupuju karte… Odustao je poznavši ga i videvši otvorenu šaku sa prstima koji energično klimaju gore-dole, kao da mu govore “Hajde, hajde, kreni!”

Dugo je bio u Nemačkoj i tamo ništa nije uradio. Pre nekoliko godina se vratio i sa porodicom razvio biznis. Njega ovde svi znaju, a znaju mu i oca i brata i zeta… I znaju njihov lanac bakalnica i šta sve može da se kupi kod njih – iznad i ispod tezge. Dok su plovili, krajičkom oka je primetio znak Molimo Vas ugasite motor. Radi mi klima, ‘ladno je. Nema gašenja! zaključio je i zapalio cigaretu. Seti se himne društva kojem juri da se pridruži Niko, niko kao ja! 

Tek tada shvati da u šaci još uvek drži kartu za trajekt koju je, onako na juriš, kupio na šalteru. Čekaj, ovo nije uobičajena karta, učini mu se i on razmota papirić. DOĐI SUTRA TAČNO U PODNE U HOTEL MAGIC BLUE I POGLEDAJ U SLOMLJENO OGLEDALO U GLAVNOM HOLU pisalo je na čisto beloj hartiji. Otkud sad ovo? Gde je karta koju sam tamo kupio? Gaga pročita poruku još jednom i zgužva je besno. Šta je ovo koj moj? Jel ovo neka šala? Kakav hotel? Kakvo ogledalo u holu? Osvrnu se i primeti kantu za đubre kraj ograde trajekta. Otvori prozor da oproba svoje košarkaške sposobnosti. Zgužvana poruka se otkotrlja negde u stranu. Kada je trajekt prišao drugoj obali, nerviralo ga je što trajekt sporo prilazi; nerviralo ga je da nije primetio kad mu je neko uvalio taj papir umesto karte; nerviralo ga je što automobili ispred njega sporo izlaze. Nekoliko puta je pritiskao sirenu i, sa cigaretom među zubima, nervozno turirao. 

Kada su konačno izašli na obalu, dao je gas ka mestu susreta sa drugovima. Stižem, stižem… Dobro sam prošao na ovom trajektu! mislio je i krenuo da ugasi cigaretu u pepeljari u kolima, ali ova beše prepuna. On otvori prozor, povuče poslednji dim i baci pikavac napolje, a onda, u punoj brzini, izvadi i pikslu iz ležišta i isprazni je kroz prozor. Auto iza njega mu je ablendovao i oglasio se sirenom. Vratio je pepeljaru na mesto i dajući gas, kroz prozor vozaču iza sebe pokazao srednji prst. Magic Blue hotel, kad ono reče?
*
Suvonjavi Kole, sa dugom smeđom kosom vezanom u repić i debelim podočnjacima prvi je stigao. Kako se drugari skupljaju, on vrluda očima po Kafani iznad glava, dok razgovaraju. Nema tamo ništa interesantno, to je samo njegov način. On ponekad nešto i pita, ali ne želi da sačeka odgovor. Dosađuje se, šta god mu govorili. Zoki je jednom, u sred neke konverzacije o čamcima i jahtama, kad je primetio da se Kole samo pretvara da sluša – ubacio El znaš da sam kresao direktorovu ćerku? ali ovaj uopšte nije reagovao. Nastavio je nešto treće da mu priča a Kole je nastavio da ne sluša. Možda je pomalo već i gluv od galame, svako veče, u toj diskoteci u kojoj je DJ. A možda mu je doakalo silno duvanje i šmrkanje, pa mu i sluh i pamet slabije funkcionišu. A bio je dečko koji obećava, dok je bio na arhitekturi… 

“Gde ste, banditi?” pojavljuje se debeli Mikac, uzvikuje i seda. Strašno se ugojio od kad je postao predsednik opštine. Prija mu funkcija. Minut za njim u Kafanu umaršira i Laza. “Šta je to, čoveče? Što si obrijao glavu?” pitamo ga. On seda, naruči lozu i uđe duboko u razgovor sa kelnerom oko toga kakvu i koju ribu ćemo da poručimo: “Hoćemo prstace? Sveži, kažu stigli danas!” Svi prihvataju, naravno misleći Ko može to da odbije? 

Zoki dolazi već kad smo sve školjke pojeli. Kako je seo, poče da se dovikuje sa poznanikom udaljenim od nas dva stola. Nešto oko fudbalera... Siti se ispričaše, nadvikuju se i smeju – cela kafana htela-ne htela učestvuje… ko je u transferu, ko je doveo koga i pošto…. neki gosti ljutito odmahuju glavama, a drugari ćute, čekaju da se Zoki vrati u njihovu priču. Kelner donosi ribe, krompir i povrće. Iznenada se neko seti da pita “Gde je Gaga? On obično stigne prvi.”

“Ne javlja se na telefon!” izveštava Laza. Par minuta kasnije zvoni Zokijev telefon. Gaga se javlja iz policije. Uhapšen. Zbog brze i neoprezne vožnje. “Neki davež ispred njega – tu, na onom ravnom delu blizu Kafane – usporio pa mu se Gaga zalepio, svira, ablenduje a budala neće da se skloni. Na kraju je krenuo da ga pretiče na punoj liniji. Nije video na policiju iza sebe.” prepričava Zoki. 

“Koja policijska stanica?”  pita preko stola Mikac i ustaje, on će to već da sredi. “Samo kaži u kojoj su te opštini sklepali?” Čeka ga šofer i on baci 50€ na sto i napusti druženje sležući ramenima, uz jedno Niko kao ja tužno i komično, kao da se izvinjava. Hoće da kaže Večeras nema ništa od toga – moram da spašavam drugara. Razumeli su ga, Drugi put ćemo…

Kad je otišao, popili su još turu konjaka na račun Kafane, Kole i Laza su došli na ideju da štampaju i prodaju (jeftino) ljudima PCR potvrde. “Sad će sve više ljudi da putuje tamo-amo, stalno će da trebaju te potvrde…” priča Laza. “Svi ćemo da se raspitujemo i, kome god treba potvrda – kod Koleta! Potrajaće ovo još.”

Zoki se vratio autobusom a opet ga je jedna povijena baba iz prolaza između sedišta u autobusu streljala pogledom… “Babo, šta buljiš u mene?” dobacio joj je i pomislio zašto me tako uvek u autobusu po neka žena ili baba glupo gleda? Lazinog oca je onaj hirurg sutradan operisao i sad je dobro; BGK Niskogradnja je dospela u prvi red tabele u Mikčevom Excel-u; Gaga je naravno isto ono veče pušten. Sve u svemu – svi su dobro, snalaze se. Samo da se ništa ne menja!

*

Sedim u holu hotela Magic Blue i čekam prijatelja da siđe iz svoje sobe. Pozvali su me sinoć moji drugari – posle ko zna koliko vremena, setili su me se – ali je bilo iznenada, pa nisam mogao da promenim planove koje sam već imao sa gostom iz inostranstva. Nažalost im se nisam pridružio, a možda i na sreću... Sad sedim u širokoj fotelji okružen malim glasnim Koreancima i razmišljam o mojim drugovima. 

Svi su oni, u stvari isti. Po svemu liče jedan na drugog. Male razlike u boji kose, frizuri ili kilaži ali, u suštini, svako od njih nikada nije bio ništa drugo do arogantan. Da je bar mogao stvarno da uradi pola od onoga šta je mislio da može, možda bi reč "samouverenost" mogla bolje da ga opiše. Nije mogao. Živeo je u uverenju da u svemu ima pravo prvenstva, da je superioran, nadređen svima – opravdano valjda zahvaljujući svom rođenju. Možda je mogao biti zgodan, čak i nečiji heroj, ali cinični osmeh ga je učinio najružnijom osobom koju je iko iz komšiluka ikada video. Postepeno je napuštao ljudskost i, sa novcem koji je zgrtao, dobijao moć ali bez imalo gracioznosti, bez trunke emocionalne inteligencije – jednom rečju bahato.

Sedim i čekam mog Holanđanina. Tačno je podne i samo što nije sišao… Kroz velika staklena okretna vrata u hotel ulazi moj školski drug. Koji ovo beše? Dugo ih nisam video – svi liče, svi su isti…

*

Otkako se probudio nije mislio ni na šta drugo do tog poziva u Magic Blue hotel. Juče mu se činilo da ga ta poruka ne interesuje, da je – ko zna – neka ujdurma u pitanju ali jutros, dok se umiva i namešta riđi razdeljak, ne može da odagna misli o tom pozivu. Možda me to zajebava neko od onih magupa od sinoć? Srče kafu dok svoje visoko i snažno telo pokušava da ugura u omalelo odelo. Ma ko bi to mogao da bude? Sišao je u pekaru na pogačice i jogurt, Možda je neka reklama? Rukavom je odsutno obrisao trag jogurta sa crnih, predugih brkova. Šta ima oko toga uopšte da se uzbuđujem? Prošetao je kuče do travnjaka ispred zgrade Da li da idem do tog jebenog hotela? Telefonirao je sa drugarom od sinoć, iz Kafane – nije mu rekao za poruku več samo pokušao da ovlaš ispita da li je i ovaj tako nešto dobio. Aj’ svratiću do tog Medžika, šta me košta? Podne mu je neuobičajeno brzo doletelo.

U vožnji do hotela Magic Blue je stavio sebi slušalice na glavu i pustio omiljenu Pink Floyd plej-listu sa internet platforme Spotify. Odmah na početku druge pesme muzika stade i u slušalicama zabruja njegov sopstveni glas. 

“Ja sam bolji od tebe, jesam.” seti se situacije od pre mesec-dva, kada je to izgovarao. Otkud ovo? Kad, kako, ko me je ovo snimao? razmišlja a glas nastavi “Znam to iz poređenja tvoje odeće sa mojom, tvojih cipela, kose i automobila. Ti si smeće. Izvini ako boli, ali jesi.” 

Zapanjeno zuri u svoj telefon dok sa Spotify-a zvoni njegov glas a ne muzika koju je odabrao. Od nervoze ga zasvrbe kosa vezana u repić. Isključi telefon i restartuje ga. Telefon se budi upravo kako stiže do ulaza u hotel. Kada je ponovo pustio omiljenu plejlistu, umesto pesme čuje drugi razgovor kojeg se dobro seća “Kažeš da sam bahat. Šta još, da sam zao? Tako uvek govore gubitnici. Mrziš me zbog toga što sam uspešan. Šta? Jel sam previše strog? Pogledaj se čoveče u ogledalu… u stvari, nisam siguran da smo ti i ja uopšte ista vrsta.” Zna tačno kome i kada je ovo rekao. Više nisu prijatelji.

U holu hotela pogledom traži ogledala. Konsijerž i nekoliko gostiju ga prate pogledom i klimaju glavom kao pozdrav. Veliki cvetni aranžman ispred recepcije pomalo zaklanja udobne kožne garniture prepune glasnih korejskih turista iza kojih se prostire dugački šank prepun šarenih flaša i svetlucavih čaša svih veličina. Levo i desno su dva ogromna ogledala, od poda do plafona a ispred jednog od njih je razapeta široka žuto-crna traka Oprez staklo! jer je razlomljeno – stotine staklića po podu, stotine oštrih pretećih komada još na zidu. Stoji pred tim kršem, bulji malo u svoj telefon iz kojeg ponovo dopire muzika, malo u izlomljeno ogledalo u kojem veselo odbljeskuje hiljadu refleksija. U petnaestak staklića odslikava se njegova obrijana glava…

I tada se desi čudo. Kao na filmu, radnja oko njega se naglo usporava i sve staje, sve boje se gube i ostaju samo tonovi sive. On stoji pred razbijenim ogledalom a sve oko njega je zamrznuto, svi pogledi na njemu. Sad kao da ga svi poznaju i čekaju da vide šta će da uradi. Sa hotelskog razglasa čuje se spiker, kao da drži nekakvo predavanje ili čita vesti.

“Cinizam se često zamenjuje sa inteligencijom, a u stvari predstavlja njenu čistu suprotnost. Kada koristimo svoju punu inteligenciju, uzimamo u obzir višestruke emocionalne perspektive a ne isključivo osnovnu motivaciju za preživljavanje.” On se osvrće, spiker kao da govori samo njemu, kao da ga jedino on čuje. Sve oko njega je zamrznuto, sivo ali njemu je to nekako normalno. Nije uplašen, samo zainteresovano gleda u sve te sive ljudo oko sebe i u svoj odraz u stotinama izlomljenih komadića ogledala ispred sebe. Spiker nastavlja. “Potpuna inteligencija zahteva empatiju, ljubav i velikodušnost; samo tako ljudska vrsta može biti uspešna u kompleksnoj društvenoj složenosti.”

Spontano, pažnja mu se usredsređuje na svoje malene odraze. Primeđuje da nisu svi isti. Neki se prelivaju iz jednog u drugi oblik, neki deluju veselo, neki tuđno, stotine njegovih lica. Ogledalo mu pokazuje ništavilo emocionalne ravnodušnosti koja menja njegov odraz, preuređujući ga, zamenjujući nevinog dečaka surovim čudovištem koje samo drži masku čoveka. Pokazuje mu je kako on ume da se prebacuje sa jednog na drugo a da je, istovremeno, nespreman da prizna da ima više lica. 

Tada mu ogledalo pokazuje nož. Shvatio da ima opciju da nanese, da podnese bol, da ukloni čudovište bahatog lica. Izlečiti se, postati bolja osoba je bolno, čuje od nekud. Duboko usađena arogancija sada zahteva ozbiljan rez. Da li je možda lakše nastaviti propadanje u svet sebičnosti i sujete, prikriven maskom. Opet se osvrće i shvata da ga sva smrznuta lica preziru a u svojoj ruci, tamo gde je do maločas bio telefon, sada nalazi nož, onakav kao što je već video u staklićima ispred sebe. Čarobno ogledalo mu ne daje savete, to nije njegova svrha. Ono je samo tu da mu pokaže istinu, tako da nikada ne može reći da nema izbora nad svojim ponašanjem. Objašnjeno mu je, pokazano šta treba učiniti i kakve su posledice jednog i drugog rešenja. On će zaslužiti svu pohvalu za poboljšanje ili potpunu osudu ako se 
odrekne promena. Rez.




Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.