Peđa Ristić | Miš u kuhinji

Sve se teže živi. Ne može čovek da izađe na kraj samo sa jednom malom penzijom. Otkad je Bogoljub umro, bog da mu dušu prosti, primam 70% njegove penzije, ali to nije mnogo više od one moje. Cene divljaju, a u stanu svako malo treba nešto da se popravlja. Ni ja nisam ništa bolja – i meni često treba novca za lekove i preglede. Srećom, kad se Sanja sa porodicom odselila u Nemačku, ostao je njen stan, na lepom mestu, na Vračaru. Žao mi je što se ne viđamo često kao ranije, ali ipak, taj ćerkin stan je pravi zlatni rudnik. Prijateljica Stana se razvodi, pa me zamolila da ostane neko vreme u tom stanu – dok se ne sredi i sad vidim da će to biti dobro: ona mi nešto simbolično plaća ali, čim se – za koji mesec – iseli, moći ću da počnem da taj stan izdajem, onako po punoj ceni i to će mi valjda biti dosta za pristojan život.

Pošto mi je Stana prošle nedelje javila da je sa bivšim mužem završila suđenja i raspodelu imovine, rekla je da će se odseliti do kraja meseca – znači za dve nedelje. Taman da nađem stanara, od prvog. Odmah sam otišla u „Politiku” i dala da objave oglas: „Stan za izdavanje”. Raspitala sam se kod prijateljica i po komšiluku i smislila koliku stanarinu hoću da tražim, ni premalo, ni previše.

Već posle nekoliko dana, počeli su da se javljaju zainteresovani. Neki bi od sutra („Ne, može, tek od prvog – još stanuju ljudi”, rekla bih im), drugima je skupo („Dođite da pogledate, sigurno će vam se dopasti stan”, pokušavala bih da ih nagovorim). Neki traže stan sa garažom, pojedinima smeta što je na trećem spratu bez lifta… Kad sam se već, posle desetak poziva, zabrinula da neće biti lako naći pravog kirajdžiju, javio se gospodin Mirković. Posle samo nekoliko razmenjenih pitanja i odgovora, rekao je da mu se čini da će taj moj stan za njega biti odgovarajući i da hoće da dođe, da ga pogleda. 

– Kad može? Danas, sutra, čekajte da pogledam kalendar, ‘ajte za vikend, može, nedelja u jedanaest, je l’ vam to odgovara?

– Kako da ne, samo izvolite.

– Stano – odmah sam pozvala prijateljicu – Je l’ ti ono reče da izlaziš iz stana za vikend?

– Pa da, u nedelju se selim. Već sam spakovala većinu stvari u kofere i kutije.

– E, super! U nedelju u jedanaest dolazi potencijalni stanar da pregleda stan.

– Dobro! U subotu ću da počistim, a ti dođi u nedelju ujutro, da proveriš da li je sve Ok, da popijemo kaficu za oproštaj i da ti dam ključeve.

– E, sila si, Stano! – hvalim je – videćemo se uskoro.

„Stana” – piše na ekranu mog mobilnog koji zuji u nedelju ujutru, tek što sam ustala. Dok sam pritrčala i uzela telefon, prestao je da zvoni. Pozvaće ponovo, pomislim, pritisnem „unmute” i odem u kupatilo. Dok sam tamo, čujem da zvoni, istrčavam i mokrim rukama pritiskam „answer”.

– Alo, Stano? – kažem. Sa druge strane čujem ubrzano disanje i Stanin plačni glas:

– Dolazi hitno ovamo!

– Šta se desilo? Je l’ si dobro? – sad i ja skoro da vrištim.

– Ama, ženo, ja sam dobro, nego dolazi smesta, imamo miša u kujni!

Najbrže što sam mogla, natukla sam neku haljinu sebi preko glave (Ipak moraš da izgledaš pristojno kad dođe, posle, onaj Mirković, budući stanar, setim se), uletela u neke paradne cipele i zgrabila MaxMara mantil. Sreća, ne stanujem daleko, pa sam brzo stigla i ozbiljno zadihana uletela u stan. 

U predsoblju stoji nekoliko kofera, torbi i kartonskih kutija. A u kujni, Stana kleči na kuhinjskom stolu. Krupna je ona žena i shvatam da joj nije bilo lako da se tamo popne, kamo li da se skroz uspravi; a i udarila bi glavom u luster iznad stola. Osim Stane, na stolu je još jedna prevrnuta čaša za vodu, koja preti da sleti i razbije se u paramparčad, tanjirić sa ostacima nekog doručka, slanik i ispresavijane novine. 

Stana uplakanim očima bulji u mene i viče: 

– Tamo je! – pokazujući prema frižideru, ali ne okrećući glavu – Tamo je! – ponavlja – u ćošku, iza frižidera! – precizira.

Prvo što mi pada na pamet je: Zatvaraj vrata!, da se ne bismo jurili po celom stanu. Drugo: Skidaj mantil – nećeš valjda u MaxMari da se juriš sa miševima! Stojim kod ulaznih vrata u kujnu i ne vidim mesto gde se krije miš pa se, polako, krećem oko stola. 

– Hoćeš da ti pomognem da siđeš? – pitam, jer mislim da joj ne neudobno tako, na kolenima, a i opasno je da dreždi na vrh stola.

Stana prigušenim vriskom odgovara: 

– Nipošto! Ne silazim, dok je taj tu!

Sa strateški bolje pozicije primećujem miša uz ivicu frižidera. Mrda njuškicom i brčićima, trese se i prestravljeno me gleda. Prilazim polako, u prolazu pored stola uspravljam čašu, da ne sklizne na pod i dohvatam novinu. 

– Jao, šta ćeš s tim? – ispituje me Stana, a sigurna sam da i miš isto misli. Još sam mu bliže, raširim novinu i bacim je preko njega.

Stana vrisnu: „Iju-u!”, miš skiči, a ja stanem na novinu. Uhvaćen je! Nema gde! Pritisla sam ga onom mojom, jednom paradnom cipelom, a on se mrda, pokušava da se izmigolji ispod novine. Sagnem se i, držeći ga nogom ispod novine, izvučem kofu iz ormarića ispod sudopere i poklopim i miša i novinu. Stana vrišti: „Iju-uu!”. Onda, u jednom skoku, dohvatim nekoliko knjiga kuvara sa obližnje police i stavim ih preko kofe.  Na kraju, kao dodatnu sigurnost, okrenem jednu stolicu naopačke i naslonim je, ukoso, preko knjiga na kofi. Sad mogu da odahnem i posvetim se drugim prioritetima, odnosno Stani.

– Gotovo je! – saopštavam svečano, a ona se i dalje trese, klečeći na stolu. Jednom rukom pridržava bradu koja se neobuzdano drma, a drugom, okrenutom u stranu, održava ravnotežu.

– ‘Ajde sad polako da siđeš – pozivam je i nudim da je pridržavam, dok se iskobelja iz neudobnog položaja.

– Znaš – još joj se trese glas – mislila sam da će da me strefi srčka! Polako se spušta, jedna noga, stolica, druga noga… Svako malo baca pogled prema kofi i prema meni. Nije sigurna da li je prošla životna opasnost. Meni je pomalo smešna, ali pokušavam da imam i razumevanja – nije to mala stvar, kad te tako obuzme panika.

Kad je konačno sišla sa stola, ispravila je haljinu i malo se povratila od paničnog napada. Potom Stana baci pogled na sat i saopšti mi: 

– Hvala bogu što si stigla na vreme. Moj taksi mora da je već stigao.

Tek tada i ja pogledah na sat i uzviknuh: 

– O-pa! Pa već je skoro jedanaest! Sad će i moj stanar da se pojavi! – a kroz glavu mi proleće: Prepun hodnik kofera i kutija, ispreturana kuhinja, miš ispod kofe… Na šta će to da liči?

Stana se sasvim pribrala i žuri da joj ne pobegne taksi. Brzo me je poljubila i rekla: 

– Hvala ti! – i ustremila se ka izlazu. Još uvek pomalo uzbuđena, grabi kofer, torbu kači o rame, kartonsku kutiju uzima pod mišku i uz poslednje – ključevi su ti ispred ogledala – odjuri niz stepenice. Ostavlja me samu, sa mišem i potencijalnim stanarom, koji samo što nije stigao.

Vraćam se u kujnu, ispravljam stolnjak i podižem jednu prevrnutu stolicu. Čašu i tanjir spuštam u sudoperu, a sve vreme gledam na moju sklepanu konstrukciju – improvizovani mišji zatvor (ili grob?): naopačke stolica, koja pritiska knjige, koje pritiskaju kofu, koja pritiska novinu, a novina pokriva miša. Šta će taj čovek da misli, kad ugleda ovo? Miš u kujni? Ma, okrenuće se, bez mnogo razmišljanja… Džaba ti i povoljna cena i odličan komšiluk i blizina javnog prevoza i pijaca… Jedan mali miš (makar i ispod kofe) sve to potpuno obezvređuje!

U magnovenju, trenutak pre nego što će Mirković da zazvoni na vratima, smislim da umesto stolicom, knjige i kofu pritisnem teškim mesinganim avanom (na gornjoj polici, levo je stajao, ostao još od moje mame, ne sećam se kad je korišćen poslednji put… Verovatno nikad…), a da stolicu stavim u ispravan položaj, ali preko mišjeg zatvora. Tako će, valjda, bar da izgleda da stolica stoji normalno, uza zid kraj frižidera, a šta je ispod nje – to valjda neće da upada u oči prilikom prve posete nepoznatom stanu. Je l’ tako da neće? Još mi jedna genijalna ideja pada na pamet: MaxMaru ću da prebacim ležerno preko te stolice! Potpuna kamuflaža! A onda se začulo zvono na vratima.

– Ko je? – pitam, mada znam odgovor i potencijalni stanar uzvikuje svoje prezime. Tek pošto sam mu otvorila, primećujem jednu Staninu kartonsku kutiju u ćošku predsoblja. Stanar je veoma visok, lep i fin čovek Samo da poželiš takvog!, odmah sam shvatila. Ljubazno se predstavlja i rukuje, nasmešenim očima počinje da šara po stanu i konstatuje ono što ga interesuje. Ponekad ljubazno postavi pitanje, kafu je odbio: žuri se kaže, ima još nekoliko stanova danas da pogleda… Ama, šta ima dalje da gledate?, mislim, ali ne kažem. dnevna soba, spavaća, on obraća pažnju na pogled sa prozora, zagleda kupatilo, pita: 

– Da li Vam mnogo smeta buka sa ulice? – i ja hoću da ga uverim da buka nije strašna, pa kažem:

– Spavaća soba gleda na dvorišnu stranu. Konstatujem ono što je očigledno, a što nije odgovor na njegovo pitanje. Pričala bih ja sa njim lakše i mirnije da nisam u stresu zbog miša ispod MaxMare, ispod stolice, ispod avana, knjiga, kofe i novina…

Mirković polako ulazi u kujnu, a meni srce hoće brzo da izađe na gušu.

– Frižider… Sudopera od nerđajućeg čelika… Mašina za sudove… – posmatra pažljivo po kujni kao da je profesionalni kuvar i u istom dahu nastavlja – … Ja sam, znate, profesionalni kuvar, pa volim da mi je i kujna u stanu u redu!

– Pa neka, neka, samo vi gledajte! I ja sam neka vajna kuvarica… Ima… Ima ovde sve što je potrebno! – ne mogu da odvojim oči od MaxMare na stolici. Ili mi se priviđa, ili se ta stolica stvarno pomalo pomera u stranu? Priviđa mi se, sigurna sam.

Inspekcija je završena, Mirković napušta kujnu i gega se prema izlazu. 

– Najlepše vam hvala, gospođo. Divan vam je stan i ima sve što je meni potrebno. Ne verujem da ću u ovim drugim posetama danas popodne naći nešto bolje, pa ću vam se, najverovatnije još večeras, javiti da potvrdim. Otkad ste rekli da je stan slobodan?

Odgovor, rukovanje, osmeh uz: „Javite se!” i – ode. Vraćam se na bojno polje, otvaram prozor i sedam za kuhinjski sto, da zapalim cigaretu i smislim šta ću sa mišem. Prisećam se redosleda stvari naređanih na njegovu glavu i shvatam da, nažalost, novina nije ispod miša nego preko njega. Ali, skičao je, ubeđujem sebe, mora da je crk’o!, ali ne delujem sebi ubedljivo.

Pokušavam da se setim da li možda, u nekom budžaku u špajzu ili podrumu, imam mišolovku. Sećam se da je mama kudila one nehumane i kupovala mišolovke koje su mouse-friendly. Prve mogu da se nabave na svakoj pijaci: male, drvene pločice sa patent-federom na koji se stavi komad sira i koje zveknu miša po glavi kad priđe i, ako ga baš i ne giljotiniraju, priklješte ga za to parče sira na dasci, dok gazda-ubica ne dođe. One druge, mamine, humane – nalaze se samo po specijalizovanim radnjama sa organskim proizvodima, u biljnim apotekama i prodavnicama opreme za kućne ljubimce. Dakle, moraš vrlo da se potrudiš da ih nađeš i da odvojiš ozbiljnu kintu da ih kupiš! To su male, plastične naprave, skoro k’o flašice sa širokim grlićem u koje se stavi mamac, a od miša se očekuje da uđe i da ne može da izađe. Kad ga gazda-humanitarni-aktivista nađe, obavezan je da svoj plen odnese u neku šumu, što dalje od kuće i da ga tamo prepusti prirodi. U uputstvu za upotrebu ne piše da li gazda treba da odlazi redovno u tu šumu da hrani miša i da se brine o njegovom blagostanju, ali – prema mojoj mami – to nije zabranjeno.

Elem, miš je ispod novine, nažalost nije na novini. Moraću da ga nekako uhvatim, kad budem polako sklonila mantil, stolicu i knjige, a nakon toga  brzo da podignem kofu i novinu. Jedno po jedno, klečeći u ćošku kujne, vršim sve neophodne, gore navedene, radnje. Kad sam stigla do kofe, primećujem da se miš opet mrda ispod novine. Brzo se pridignem i ponovo stanem na njega, ne baš svom težinom (Ne mogu da ga baš totalno zgnječim, nešto mi se to baš to ne dopada!), ali oslonjena sam dovoljno jako da ne može da mrda. Skiči, ali ne može da mrda. Šta ću sad? Opet kofa? Nisam ni potražila onu mišolovku – možda leži negde tamo gde je bio avan, iza đevđira i tučane Titan mašine za mlevenje mesa? Pomišljam da ga opet poklopim kofom, dok ne smislim konačno rešenje, a i hvata me polako grč u ovoj nozi kojom ga držim. Shvatam da neću još dugo moći ovako da izdržim, čuvajući miša pod cipelom, osvrćem se, tražim novo oružje. Pogled mi padne na obližnju parket-lajsnu koja se malo odvojila od zida i u njoj prepoznajem moju katanu. Zgrabim lajsnu i uperim je kao koplje prema uljezu i pomerim malo moju jadnu nogu. Miš krene da beži prema zidu i kako izviri ispod novine, moje koplje ga pritera uza zid. Zgnječiću te, gade!, pomislim a: „probošću te na kraju balade!” kažem mu naglas.

– Ju-huu! Vratila sam se! – iznenada viče Stana, banu u kujnu i prepade me. Poslednje što sam u tom momentu očekivala, raskrečena na kuhinjskom podu, sa jednom parket-lajsnom na mišu, a mislima u ludom toboganu potrage za konačnim rešenjem. 

– Vratila sam se, iako sam prošla pola grada! – uzvikuje i ništa ne primećuje Stana i smejući se ulazi dalje žustro u kujnu – zaboravila sam ovu kutiju!

Prepadnem se i okrenem prema vratima od kujne, misleći: Otkud sad opet ona? Kako je ušla, otkud joj ključ?, ali ta pitanja ostaju neodgovorena i za neku drugu priliku, jer se ovde, sad, dešava nešto mnogo važnije, tragičnije. Iznenađena, okrećem se prema vratima od kujne, buljim u Stanu sa kutijom ispod miške, a pritisak mog improvizovanog drvenog mača popušta i miš grabi svoju životnu šansu, izmigolji se ispod koplja i – kako nema ni novine, ni kofe, ni lajsne da ga dalje sputavaju –  dade se u galopirajući juriš prema Stani i spasonosni beg iz kujne. Ja psujem, bacam lajsnu i, ustajući, šutnem kofu, a Stana opet vrišti i penje se na kuhinjsku stolicu, sve sa onom drugom kutijom u naručju. Miš, slobodan i odmoran, tutnji iz kujne u predsoblje i odatle dalje, u nepoznatom pravcu.

Stana se posle smirila i, sve sa kutijom, otišla… Mirković se predveče javio, uzeo stan, useljava se sutra ujutru, rano – ako može? Može, može, naravno! A ja? Ja celu noć tražim miša. Portviš, lajsna, sva svetla upaljena, plus baterijska lampa i – eto mene, na sve četiri… Svaka soba, svaki ćošak, sistematično, zatvaram za sobom jedna, a otvaram ispred sebe druga vrata. Proveravam da li ima negde neka rupa u zidu, prolaz ispod vrata, udubljenje u nameštaju gde bi mogao da se sakrije… Celu noć! Pomeram i vraćam nameštaj, dižem i spuštam tepihe, skupljam prašinu ispod keveta i iza ormana, gde ni najdetaljnije čišćenje stana do sad još nikad nije stiglo… U jednom trenutku, negde pred zoru, dok čeprkam i briskam prašinu iza sofe, ispružena koliko sam duga preko nje, padne mi glava i, kao omamljena, padnem u power-nap. Ne znam ja da sam zaspala – da znam, ja ne bih to učinila! Ali, zna miš, samo ne onaj mali ispod kofe i novine, nego jedan crni, čupavi, veći od mene – približava mi se preko sobe, mrda njušketinom, kezi se i kikoće, onako sitno i zlobno, kao u nekom hororu. Probudih se pre nego što me je ščepao. Uh, užas!, vrisnem u sebi. Nema spavanja, dok ga ne nađem!

Ujutru, u ponedeljak, u osam nula-nula, Mirković stoji –tačan kao sat, uspravan kao bandera – pred mojim ulaznim vratima i zvoni. Ja vičem: 

– Ko je? – mada znam odgovor i tek tada shvatam da je prošla cela noć.

On kaže: „Mirković” i ja se doteturam do ulaza i otvorim mu. Pored vrata me, iz ogledala, gleda raščupana žena, zgužvane haljine i izbezumljenog pogleda. Izgledam kao da celu noć nisam spavala, kao da sam bauljala po podovima i jurila nevidljivog i neuhvatljivog neprijatelja.

– Dobro jutro! – veselo mi se obraća moj novi stanar i dodaje, dok unosi svoj kofer i ranac – zamislite, gospođo, dole, na ulazu u  stepenište, sad, kad sam ulazio, izjuri iz zgrade na ulicu jedan mali miš! Nemate valjda i Vi miševe u stanu?