2003.
Ja sam jednostavno, jedan veliki neuspeh, a život je prema meni uvek bio nepravedan. Možda ja i zaslužujem sve te loše stvari... Ljudi su prema meni uvek samo ljubazni, nikad iskreni! Smeškaju se i tapšu me po ruci, ili po ramenu, a u stvari me ne vole. I tu se ništa ne može promeniti. Svake večeri, pred spavanje, ja proživljavam iznova sva loša iskustva i razočarenja proteklog dana. Sa mojih 70 godina, nije ni čudo da me stalno obuzima nekakvo samosažaljenje. Spolja, ja delujem srećno, mirno, otvoreno... Družim se, imam poznanike i pokazujem interesovanje za sve i svašta, ali ta fasada krije moja unutrašnja osećanja koja ne delim ni sa kim...
Iza svake potisnute želje krije se neotkrivena snaga koja čeka da je oslobodimo
Elenor Ruzevelt
Ne znam ni kompjuter da koristim. Unuk mi je kupio jedan leptop – to se tako valjda zove – i kad-kad dođe da me ponešto nauči. Volim ja, naravno, kad on dođe, ali isto tako znam da njemu nije zabavno, ni korisno, da provodi sate sa babom koja ništa ne može da skapira... A ja ne mogu sa onim mišem zbog Parkinsona. Kako spustim šaku na njega, strelica počne da jurca po ekranu kao luda – kako da je smirim? Probala sam i sa dve ruke, ali, kad jako stisnem, onda ne mogu šaku da pomerim uopšte. Kad malo popustim pritisak, strelica počne opet da luduje i ne mogu da ubodem ono polje na ekranu koje želim. Bezizgledan slučaj. Zato, čekam da mi dođe unuk, on mi otvori novi dokument, a ja, kad stavim šake na tastaturu, mogu da štekćem k’o šivaća mašina, koliko god, kakav god hoćeš tekst, bez greške – Beko, kažem sebi, nisi ti džabe bila celog veka daktilografkinja! E, dok ja tako otkucam moje pisamce, moj unuk nam skuva kaficu i, kad se vrati iz kujne, klikne dva-tri puta na ovo i ono polje na ekranu i moje pisamce ode već tamo gde treba.
Nikad nije prekasno da postanete ono što ste u stanju postati
Džordž Eliot
Baka Beka nije verovatno ni svesna da stalno izbegava kontakt pogledom, da gricka nokte i stalno žvaće usnu. Nisam to ranije primećivao, ali sad mi je posve jasno: ona je depresivna. Ne znam da li je to tačna medicinska dijagnoza – nisam psihijatar da se u to razumem, ali kad je vidim kako malo-malo pa pokriva lice rukama i naboranih očiju, bučno uzdiše kroz stisnute usne i mršti se, znam da joj nije dobro. Trudim se da je obiđem kad god mi obaveze na fakultetu dozvole i volim da dođem, da popijemo kaficu i da joj pomognem da otkuca i pošalje po neku poruku rođacima ili kakvo pisamce – hoće moja Beka da se žali i da piše vlastima, iako i ona i mi znamo da od te njene prepiske neće biti ništa.
Ne gubite vreme na sumnje i samokritiku. Oni su gubljenje vremena i snage
Anaïs Nin
Udala sam se premlada ‒ 1950. i izabrala pogrešnog čoveka. Rekla sam da kad mi je predložio da se udam za njega i od onda, evo više od pedeset godina, osećam da ne mogu da povučem reč. Tokom celog našeg braka nisam bila zaljubljena u njega. U stvari, veoma me je sramota kad se setim da sam, ponekad tokom decenija, poželela: Jo-oj, da ga samo više nema... – a da mi nikada nije učinio nikakvo zlo, što čini da se osećam još posramljenije. Nasuprot tome, on je uvek bio nepokolebljiv u svojoj ljubavi prema meni.
To se nastavilo i kad sam, pet godina nakon stupanja u brak, imala aferu. Bio je očajan kad sam ga ostavila. Vratila sam mu se posle tri meseca razdvojenosti, jer ta veza nije funkcionisala i nije imala budućnost, ali uglavnom i zato što sam bila usamljena. Primio me je bez reči i od tada smo, bez prestanka i bez kolebanja, stalno zajedno. Imali smo zlatnu godišnjicu venčanja pre dve godine. Imamo troje dece i već šestoro dragocenih unučadi, koji nam donose ogromnu radost. Svakodnevno govorim sebi da imam na čemu da budem zahvalna. Ja to i jesam, ali i dalje žalim što nisam izabrala životnog partnera sa kojim bih se osećala srećnije. Kako da odagnam negativne i katkad invazivne misli žaljenja i razočaranja, da bih mogla da uživam u ostatku života? Šta da uradim da doživim neko uzbuđenje? Kako ćeš da udahneš neki poslednji divlji vetar u svoj, u naš preostali život, Beko? ‒ pitam se često...
Najveći gubitak je odgađanje vlastitog zadovoljstva, zbog nečeg što živite sada Ralf Valdo Emerson
2013
Dnevni glasnik, 17. Septembar 2013, 18 časova i 15 minuta.
Od našeg stalnog dopisnika
Osamdesetogodišnja žena (BG) koja je u proteklih 10 godina već osuđivana za pokušaje pljačke banaka, suočava se sa novom optužbom nakon što je, ovaj put uspešno, navodno izvršila pljačku tokom koje je predala blagajnici poruku u kojoj je pisalo: Nisam htela da te uplašim i bespravno odnela neutvrđenu količinu većih novčanica. BG je već osuđivana na višegodišnju uslovnu zatvorsku kaznu, uz visoku kauciju, nakon što je optužena za pokušaj krađe iz finansijske institucije u centru (2004.) a osuđena je i za pokušaj pljačke banke u predgrađu (2009.). Njena uslovna kazna zbog druge pljačke okončana je u novembru 2022, a sada, po svemu sudeći, Baka udara ponovo! Ovog puta je uspela da umakne policiji, pa je sada za njom raspisana poternica. Sudski dokumenti podneti u vezi sa ovim slučajem kažu da je „Baka pljačkaš predala šalterskoj službenici papirić na kome je rukom ispisano Što više krupnih novčanica, ispod čega još stoji, dalje: Hvala, izvini – nisam htela da te uplašim. Na snimku za nadzor takođe se vidi, a i svedoci su potvrdili, da je osumnjičena bila vrlo ljubazna, da je prvo uredno sačekala svoj red na šalteru ispred blagajne. Gospođa BG je bila obučena u sivi staromodni kostim, nosila klobučasti šešir i kožne rukavice, crnu masku N95 i tamne naočare za sunce. Zbog nedavne pandemije nikome njen izgled nije bio sumnjiv.
Promeni svoj život danas... deluj odmah, bez odlaganja
Simon de Bovoar
Dok sam kuckala kišobranom o šalter, rekla sam blagajnici da požuri, da ne broji novac i da mi ga samo dâ. Nisam htela da se dugo zadržavam, a mala rupa na vrhu kišobrana svakome ko pogleda, izgleda kao otvor puščane cevi. Meni to vrši posao! Stvar i nije u količini novca. Ama, nije ni u novcu, uopšte, samo to niko ne shvata. Imam ja koliko mi treba od penzije pokojnog muža... Ja ću te pare sutra i onako da uplatim u dobrotvorne svrhe, za neku bolesnu decu, naći ću već kome treba... Tu količinu adrenalina i unutrašnje energije nisam osetila još od one neuspele pljačke 2009. Toliko sam bila isceđena kad sam se, te večeri, vratila u starački dom, da sam pojela sve one bljutave punjene tikvice koje su me čekale na nahtkasni još od ručka. Posle sam gledala na Netflix-u dve epizode divne serije o engleskoj kraljici, mislim da se zove „Kraun”... Otkako je moj muž umro, bog da mu dušu prosti, ja sam rešila da u život unesem malo dinamike i više se ne osećam onako jadno i beskorisno, kao ono pre desetak godina. Mislim da to i moja deca, a i drugi oko mene u domu osećaju, „Beko, divno izgledaš za svoje godine”, kažu mi često. Život mi je nekako, hvala bogu, postao podnošljiv poslednjih godina.
Nikad nisi previše star da bi postavio novi cilj, ili sanjao novi san Lesli Kelvin Braun
2023
Osoblje je u 02:35 15/3/23 pozvalo policajce u starački dom zbog, kako su rekli, žene naoružane nožem. Devedesetogodišnja starica Beka Gvozdenović je već nekoliko godina živela povučeno u domu, nije pokazivala nikakve znake agresivnosti i bila, kako navode staratelji u domu, uvek pozitivna i dobro raspoložena. Po dolasku patrole, policija je pozvala gospođu da baci, ili bar spusti nazubljeni nož za šnicle, pre nego što je krenula ka njima sporim tempom u svojoj hodalici. Dežurna sestra je dotrčala odnekud i viknula:
„Jela je jabuke u svojoj sobi i pošla da vrati nož u kuhinju!“ Kada je mlađi, dežurni policajac primetio da mu se, oslanjajući se tromo na svoju hodalicu starica i dalje približava, ponovio joj je energično da odbaci nož. Sestra je viknula: „Dementna baka je gluva, ne čuje Vas!“, ali je njeno objašnjenje stiglo kasno. Pošto ga starica nije poslušala, policajac je, sa udaljenosti od 4 metra, ispalio svoj tejzer na nju.
Incident je, nakon što je pala i udarila glavom o stepenik, prouzrokovao da jadna 90-godišnja gospođa zadobije kritičnu povredu glave. Beka Gvozdenović je mirno preminula nekoliko sati kasnije, u bolnici, okružena porodicom i najmilijima, saopštila je policija u sredu, dodajući da je imala osmoro unučadi i 15 praunučadi.
Policiji je dozvoljeno da koristi pištolje za omamljivanje, kada su životi u opasnosti, ali je nasilje nad starijom i onesposobljenom ženom izazvalo nacionalnu debatu o policijskoj upotrebi oružja u takvim okolnostima, kao i diskusiju o kompetenciji osoblja za staranje u staračkim domovima. Mladi dežurni policajac je osuđen na tri meseca zatvora, uslovno.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.