Ljiljana Vuglač | Baš me takvu voliš

 

Nisam agava da mi godi vrućina,

znatiželjni pogledi i Meksiko. 

Više sam kao orahova ljuska -

okrugla, neugledna, 

tek rijetkima zanimljiva. 

Svađalica sam, pretjerano uporna i tvrdoglava. 

Sanjalica s prevelikom torbom

i notesom roze boje u koji zapisujem stihove. 

Satima mogu slušati rock balade, 

čitati trilere i 

planirati ljetovanje u Slavoniji. 

Ne zanima me moda, 

kupujem na internetskim rasprodajama. 

Posrćem u štiklama, 

borim se s kilogramima. 

Beznadno sam predvidljiva. 

Beskrajno u život i tebe zaljubljena.

I ti me baš takvu voliš. 

Ljiljana Vuglač | S mirisom proljeća

Dolaziš s mirisom proljeća kroz otvoren prozor 

u prizemlju. Nečujno

izvijajući svoje utegnuto tijelo.

Jašeš sjenke na svježe obojanom zidu, 

razbacuješ se

godinama,

sijedim vlasima, 

iskustvom

kao biserjem. 

Žeravice ti plamte u očima 

kada me gledaš. Vješto predeš niti 

oko moga struka, birajući samo vlakna 

tkana od sretnih osmijeha, nepotrošenih riječi 

i treptaja. Zaustavljenih u trenutku. 

Dolaziš s mirisom proljeća. 

Poput jaglaca

u zaboravljenom šljiviku

pronalazeći dom. 

Ljiljana Vuglač | Svoja

Da budem svoja me pusti! 

Da sanjam tulipane,

pišem duga pisma i crtam djetelinu 

umjesto potpisa! 

Da tisuće mi osmijeha ispuni dan,

kada te držim za ruku, a ti me gledaš netremice. 

Da vrijeme mi je tek pojam, a ne mjera, 

a stih skrovište kojem se svake večeri vraćam. 

Da budem svoja me pusti! 

Da niz obraze zakotrljam sreću kada me ljubiš, 

osloncem da se zoveš i rudarom 

koji smisao iz dubine bića iskapa. 

Da dlanovi ne budu prazni, 

a molitve besmislene, 

uobličene tek u pravokutan oblik, bez boje. 

Pusti me da budem svoja, 

a opet tvoja. 

Ljiljana Vuglač | Sige

Kiša će. 

Oblaci sjetni, turobni oblikuju siječanjsko nebo 

u špilju. 

Vise nadamnom tuge. 

Stalaktiti izgubljenih ljubavi, 

smisla i vremena. 

Stihovima se zaogrćem

tražeći zaklon, 

šarenim kišobranom dozivam  

proljeće, zumbule

i ruke. Tvoje tople, sigurne ruke. 

A njih nema. 

Usamljenost se kotrlja niz obraze. 

Kaplje u stalagmite, 

hladne, 

kristalne, 

prekrasne, 

baš kao i neuzvraćena ljubav. 

Ljiljana Vuglač | Izgubio si je

Ove noći nutrina tvoga bića vapi 

za mirnim zorama dojučerašnjih sretnih buđenja. 

Uz nju. 

Gle, ptice poludjele od samoće slijeću strmoglavo 

u zatvorene prozore. 

Potoci kipe krvlju izmrcvarene ljubavi,

a vjetrovi razdiru krošnje hrastova

udarajući poput biča guleći iznemoglo tijelo. 

Nemirna je tvoja duša. 

Bojiš se.

Strepiš nad snjegovima hladnim 

mučeći smrznute prste crtanjem srca 

na njenom automobilu. 

Uzalud. 

Ti ćeš i noćas bolno čeznuti 

za dubinama slatkoće njezina tijela.

No, nećeš je imati. 

Ne više. Ne nju. 

Izgubio si je one večeri kada si svoje ruke dao drugoj, 

a ona te čekala s mirisom mošusa iza uha

i toplom večerom na stolu. 

Ljiljana Vuglač | Sviet na te čaka

 

zu strehe tvega doma

prelievaju se materine soze 

vriele, silne

curi vrieme 

germi čkomina 

nad nomi

blesiče se strah 

gda sviet na te čaka,

sinek moj

ideš 

kmice se med čriepe zavlače  

med čriepe tienke i ruženice škripeče

kmice merzle, jesenjske 

na samoču diše 

oči skrivaš 

gda zapira se nebe zu severne stroni

bregi se vu černe megle oblače 

a dežđ dneve zu škafa živlenja zlievlje 

gda odhajaš 

zu strehe tvega doma

prelievaju se materine soze 

pekoče, gizdave  

vu kufer i serce skrite

so sreču od neba za te prose 

jer sviet na te čaka,

sinek moj

Ljiljana Vuglač | Plazajuča čkomina

Černa zvier gota sviet.

Otpira halosne, gladovne zobe

kak kača lačnoga gota, 

biesna,

žejna kervi,

pona otrova.

Plazi pu asfaltu,

zavlači se vu dvorišča, 

skrivlje se vu hiže.

Čkomi, 

čaka svoj čas. 

Deca kriče. 

Pes v kotu zavija.

Čovek na čoveka kosturu zdiže.

I med plahtami 

stisnute pesnice,

mučeče vusnice,

merzla serca.

Nuoč nikak da prejde. 

Plazajuča čkomina ždere vse.

I nas je požerla.

Ljiljana Vuglač | Za tebe previše

U koju ladicu pospremaš ljubav

neostvarenu, željenu?

Kamo skrivaš slutnje i zagrljaje

propuštene, sanjane?

Osjećaš li drhtaje kao ja 

kad sam blizu tebe?

Odgovori bilo što. Boli tvoja tišina.

Nijema.

Bez riječi, glasa.

Ispunjena strepnjom. 

Ili strahom?

Od odlazaka. 

Ostajanja? 

Sahne smijeh kad nisi blizu,

kad ne čujem tvoje korake na stepenicama,

kad mi ne dolaziš. A trebam te. 

Znam. Gubim i ovaj put

dok ti svjesno zatvaraš ladice i 

čuvaš srce 

da ne umre 

od previše ljubavi. 

Ljiljana Vuglač | Da se dogodimo mi

Jednom da se dogodimo mi, sanjam. 

Da se rodimo iz strasti 

zabranjene, bestjelesne,

proizašle iz stihova, pogleda 

i žudnje skrivane, gotovo bolne. 

U nekoj dimenziji nepoznatoj, 

za milijun godina,

mi da se dogodimo, sanjam.

Tada abdicirat će razum, zavladati želja

i ti ćeš me voljeti snažno

dok se slatkoća poljubaca prelijeva usnama. 

Da se dogodimo mi, želim

pa da svila klizne niz rame 

kada hraniš me narom, 

a u kaminu zauzdani oganj gori.

I ove noći sanjam nas.

Sanjam pripadanje, zagrljaj i smijeh, 

glasan, iskren. 

Sanjam da si tu kad se budim, kad te trebam.

Da budeš moj kompas, putokaz. Smisao.

Mi da jesmo, želim

pa da ne stojimo negdje na rubu grada, 

sami, 

ničiji,

svatko od nas u svojoj tišini. 

Ljiljana Vuglač | Sama s mačkama

Ti si kriv što umjesto djeci imena dajem mačkama. 

Shvatih to u ovim mojim (pre)zrelim godinama,

srca ispunjenog prazninom. Hladnom, gorostasnom.

Kriv si što moje tijelo nikada neće doživjeti bolnu sreću rađanja 

i što mi ruke nikada neće tješiti dječje jecaje u zimskim noćima. 

Njedra moja neće hraniti dojenačka usta

ni oči pratiti nespretne korake. 

Isprazni će biti preostali mi dani. 

Tihi. Bezlični.

Bez ritma i rasporeda. 

Zakinuta majčinstvom, u tebi tražim krivca, 

a zamjeram sebi.

Prazan dom, 

strpljivost i zaluđenost,

skrivanje i desetljetno čekanje

i ljubav koju sam tebi davala, 

zamjeram si. 

Ljubav najviše...

Dajem ju mačkama

dok ti sretno živiš s drugom. 

 

Promocija | Ljiljana Vuglač: "Mušmule je okitio snijeg"