Kad mi duša poštu šalje
iz neznane zemlje snova,
ne stiže ni riječ, ni znak –
samo miris spaljena doma.
Papir nema pečat svijeta,
ni adresa, ni ime moje.
Al’ znam — to je njena šutnja
što mi odzvanja u znoju noćnome.
U kutiji bez dna
zveckaju pogledi,
od kojih me
ni smrt ne razgoli.
Pisma su ta
pisana mastilom tišine,
na jeziku ptice
što nikad nije sletjela.
I znam:
Ako otvorim jedno,
ugasit će mi se srce
kao fenjer pod vodom.
Jer ponekad…
Duša mi piše
samo da mi dokaže
kako je još tu —
nespašena.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.