Uz dan beskućnika
Odavno već nisam
zagrlio ženu,
živio toplinu doma
i snivao miran san.
Bolan šamar sudbine
zbaci me na zemlju.
Tko sam? Tek lutalica
u beznađu sam.
Čak i moga Groma
drugi su udomili.
Na mekanom ležaju
ja sam rijedak gost.
Kamatari i lihvari
mene su razdomili.
Ležaj mi je trava,
krov nad glavom – most.
Zaboli me svaka noć.
Crne misli plete,
a okrutna stvarnost
u beznađe vodi.
Više blata, nego zlata daješ,
ti varljivi svijete!
Krhka lađa mog života
samo kroz oluje brodi.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.