Čedomir Janičić | Elpis

Kao neka anti-muza držala si moju ukočenu ruku koja je htela pisati.

Kad sam bio željan čitanja, slala si mi tupi san na oči i mrtve želje tela, 

Kad sam hteo da govorim i slušam, nemim svetom dokazivala si večnost.

Tvoje puteve nikada razumeo nisam,

Tvoj hir je gvozdeni egzercir trubačke logike,

Tvoj rog obilja nikada nije postao moje obilje,

Tvoju milost patio sam kroz ispaštanje,

Tvoje raznete kelpsidre behu neobećavajući počeci.

Uvek si bila korak ispred i korak iza,

Uvek u raskoraku koji je to bio samo za mene,

Uvek sa čvrstim dokazima pogrešnosti sveta,

Uvek u masi koja se nije ni smejala ni plakala pod Krstom,

Uvek na četvrtom krstu na kom nije bilo nikoga.

Celog života čekao sam da prođeš kao gladne godine,

Celog života hodao sam utabanim, širokim, prohodnim sumrakom,

Celog života čekao sam život, a ti si samo ćutala i tekla,

Celog života kidala si opne krila mojih krhkih stremljenja.

Sada odlaziš, podmuklo hladan maj te prati kao maj-or-dom,

Sada me ostavljaš u slobodi teškoj kao oblaci od olova,

Sada, u novim dimenzijama bez tebe, otkrivam male bliskosti.