Poznavao sam lučke prostitutke.
Pio sam i pijano pevao na mestima
odakle se vide zore;
te boje nemaju naziv.
Ja sam izmišljao nazive,
slao ih vetrom i brodovima.
Ima jedna na Sumatri,
nju nazvah gamelan,
ili kamerlengo,
ili magelan.
Oni koji umeju da sviraju u žice
znaju o čemu govorim.
Miris žestokih pića, znoja, pržene ribe i morskog smeća.
Miris opranog veša i prohladnih,
memljivih kamenih budžaka.
Njen miris.
Bila je ružna,
toliko ružna da se svima izvinjavala.
Častih je iz znojave, lepljive flaše.
Poteče nešto kao mesečnica.
Ona to proguta i izvini mi se.
Njena uzana postelja bila je čista pre nego što legosmo.
Posle nas je posivela i odavnela, kao sirota starica.
Ja se ne mogu probuditi.
Ne mogu.
Ja sam još uvek tamo, u onim teškim,
zagušljivim, žutim popodnevima.
Ona je pored mene.
Štuca i izvinjava mi se.
Kaže nije kriva, neko ju spominje.
Izvinjava mi se.
Smejem se i pozivam je na ples.
Ona se izvinjava i počinje da njiše bokovima
kao barka u mandraču čije vode mreškaju
niotkudni vetrovi.
Ja se smejem.
Ona se izvinjava.
S pučine dopire zvon starih bova.
Ja ne mogu, moram a ne mogu.
Pristaju lađe i ulaze neki crnci.
Zubala sevaju kao sablje Saracena.
Ona se izvinjava i njiše pred njima kao barka.
Oni se smeju. Ja se smejem. Nude me holandskom lulom,
pokazuju mrtvu pticu u kavezu.
Uključujem je, kavez svetli, trepće, ptica psuje na
stotinu jezika.
Smeju se. Psuju pticu, mene, nju.
Ona se izvinjava i štuca. Ptica svetli i psuje.
Ajkulini zubi, trofejne sabljarke, školjke kao kameni cvetovi,
sve leti, sve leti, zubala i smeh, sve leti.
Ja ne mogu, moram a ne mogu.
Stare bove zvone.
Ptica peva skarednu pesmu. Ona zadiže suknju i
bacaka noge u nanulama. Jedna nanula pogađa
pijanog Engleza. Crnci se tuku s Malajcima.
Englezi s Kubancima. Rusi s Marokancima.
Krv se lije, pucaju flaše o mornarske glave.
Na njenom licu ožiljak. Osmeh iz Glazgova, samo tužan.
Nose neku pijanu decu. Probudiće ih na pučini.
Tako su mene odveli nekada davno.
Ona kija. Prdne, kine i kašljucne, sve odjednom.
Crnci se smeju i tapšu, ona peva, crnci je gađaju.
Onda se sve smiri. Na zidu uramljene novine iz Vankuvera,
Titanik potonuo, nema žrtava!
Trofejni harpun s poslednjeg kitolovca na jedra.
Deca se igraju kančanicama.
Ona peva i kašlje, zadiže suknju i zabaci debelu nogu.
Izvinjava se. Ptica maše ukočenim krilima, svetli, krešti
ružne reči ružne pesme. Crnci psuju. Smeju se.
Sve se okreće, mahnito i zagušljivo.
Svetli, trepće mrtva ptica. Vazduh krešti.
Ona se izvinjava, pijemo i ležimo,
popodneva su žuta.
Ja ne mogu, ne mogu, ne mogu.
Zvone stare bove.
Budim se.
Kasno je.
Ja sam još tamo.
