Napisati najtužniju pesmu o ljubavi
Zaista bih mogla
I bila bi to poema tužnija od Pablove
Jer on je bar sebično osećao sebe
I nedostajala je ONA koju je voleo
Nedostajala je
Njegovim rukama koje su je grille
I oku koje je gledalo njene nepomične oči
Ali i posle nje
Pesnik je ipak imao sebe
Savršeno ispunjenog čulnom patnjom
(i mužjačkim besom
jer draga grli drugoga)
A ja sam potpuna praznina
Kao pre rođenja ili posle smrti
Ruke su mi dve zaboravnosti
I oči dva slepca bez vodiča
Bar ženske uvređenosti da je
I besa što dragi sada ljubi drugu
A ljubio me je
Ljubio
I verovao i govorio da me voli
ON
Kog sam toliko volela
Da sam srećna što nije nesrećan
Sad kad ljubi neke druge oči ne sećajući se mojih
I sluša reči druge žene a ne čini mu se moj glas
Mogla bih noćas takvu (o sebi)
I bila bi moja najtužnija o njemu
Tužnija od Nerudine
Neću je napisati
Kome i čemu bih je sada
Kad više nisam ni mala pesnikinja (poeziji)
Ni velika žena (njemu)
Ništa od svega što sam bila (sebi)
Sa njim
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.