Dušan Milijić | Film za večitu decu: Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu

Ovo nije samo film o čudnovatoj deci, nego je i film za čudnovatu ili bolje reći: večitu decu, jer su čudnovata deca ujedno i večita deca. Ako sebe ne smatrate takvim detetom i ako, tokom gledanja filma Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu, nećete i sami poželeti da budete štićenik gospođice Alme, koju tumači sjajna Eva Grin, onda ćete teško i razumeti sâm film – ali, vredi pokušati, jer možda ćete baš tada otkriti u sebi ono čudnovato čega niste ni bili svesni.

O samoj radnji ne treba mnogo govoriti, da se ne bi budućim gledaocima pokvario užitak, pa je dovoljno reći da jedan dečak, nakon misteriozne smrti svog dede, a prateći tragove dedinih poruka, dolazi na jedno britansko ostrvce gde pronalazi usamljenu kuću punu dece od kojih svako poseduje neku nesvakidašnju moć. Iako na prvi pogled deluje kao da se deca zabavljaju i uživaju u nekom svom svetu, vremenom se otkriva da nije sve tako idilično, jer deci i njihovoj negovateljici Almi Peregrin preti velika opasnost. Pošto je jedini koji može da im pomogne, dečak se nađe u nedoumici: da li se vratiti roditeljima, običnom svetu i unapred isplaniranom mirnom životu, ili se upustiti u neizvesnu avanturu i pomoći nezaštićenoj deci u borbi sa negativcima – takozvanim šupljoglavima.

Ako kažemo da, pored pomenute Eve Grin, igraju i Samjuel L. Džekson, Rupert Everet, Džudi Denč – to bi bio još jedan razlog više da se film pogleda, a kvalitet garantuju i zvučna imena scenaristkinje Džejn Goldman i reditelja Tima Bartona, kao i činjenica da je filmska adaptacija nastala prema divnom romanu Ransoma Rigsa.

Šta nam, dakle, ovo Bartonovo ostvarenje poručuje, da li je to samo obična fantastika ili se tu skriva neko dublje značenje?

Pre svega, film nas uči da na svetu postoje tri vrste ljudi:

1) obični;

2) čudnovati;

3) šupljoglavi.

Nije teško pogoditi da su najbrojniji obični ljudi, to su oni koji su jednostavno takvi kakvi su, tu su gde jesu, prihvataju život kakav jeste, mada je bolje reći: život kakav im je nametnut, pa ne sanjare o naizgled nedostižnim idealima, nemaju preteranih ambicija, a pritom takvu pasivizaciju uopšte ne smatraju nekim nedostatkom, nego prednošću.

Čudnovati su u manjini, ali su zato upadljivi i često su u opasnosti kad su sami u svetu običnih, dešava se da budu i osuđeni zbog svoje čudnovatosti, vremenom postaju i nesigurni u svoju jedinstvenost, ali kad pronađu sebi slične i udruže se sa njima, tad konačno postaju nepokolebljivi i neuništivi. Zato je bilo potrebno stvoriti jednu usamljenu kuću gde bi čudnovati mogli normalno da žive a da od običnog sveta ne budu svakodnevno osuđivani. Taj njihov izolovan svet ima dušu i nije slučajno što se čuvarka tog sveta zove Alma.

Mada na prvi pogled sve deluje kao bajka ili utopija, ipak ćemo videti da čak i na takvom idiličnom mestu vreba opasnost od šupljoglavih stvorenja, koji su priča za sebe: oni nisu hteli da se zadovolje time što su čudnovati, nego su hteli nešto više – da budu i fizički besmrtni. Međutim, ta se želja okrenula protiv njih samih, pretvorili su se u monstrume i sada se hrane čudnovatom decom kako bi preživeli.

Već je i na prvi pogled jasno simbolično značenje koje se nameće.

Dok u čudnovatoj deci prepoznajemo umetničke duše, maštare i idealiste koji su u očima obične većine često smatrani čudacima, možda i ludacima, dotle u šupljoglavima vidimo zavidne i sujetne ljude koji su se nekada sunovratili precenivši sopstvene mogućnosti, pa sada obeshrabruju i sprečavaju svakoga ko pokuša da ostvari svoje snove. Šupljoglavi žele fizičku besmrtnost jer nikada neće moći da shvate niti da se zadovolje duhovnom besmrtnošću, koja je čudnovatima bila i ostala najviši ideal. Šupljoglavi očigledno nemaju ničega ni u glavi ni u srcu, ali su zato savršeno licemerni, kameleonski se uklapaju u svakidašnjicu, bez problema se prerušavaju u obične ljude (glavnog negativca u filmu igraju čak tri glumca!), no opet im je propao dan ako nisu načinili bar neko zlo čudnovatima. Da li je zaista tako i u stvarnom životu, za to svako može da potraži odgovor u sopstvenoj okolini i sopstvenoj duši.

Teško je opstati kao čudnovat i sačuvati snove, ideale i dušu u svetu običnih i šupljoglavih, ali to je put koji mora da pređe svako ko se bar malo izdvaja i razlikuje od sredine, svako ko je spreman da svoj dar čudnovatosti prihvati ne samo kao prednost, nego i kao prokletstvo s kojim će se nositi sve do onog dana kada bude ostvario svoje snove i poželeo da taj dan zauvek traje. A gospođica Peregrin će nam pokazati čak i to kako se vreme zaista može zaustaviti!

Iako ističe decu u samom naslovu, ne treba uopšte pomisliti da je film namenjen samo deci, nego se slobodno može reći da je namenjen baš svima, štaviše možda prvenstveno odraslima koji se još uvek nisu odrekli svojih davnašnjih snova, odraslima koji i dalje ne žele da odrastu do kraja, odraslima koji i dalje u sebi skrivaju um maštovitog deteta.

Mnogi će imati predrasude zato što se radi o filmu Tima Bartona, pa istini za volju, treba reći da zaista ima scena strave i užasa koje su tako karakteristične za Bartona, no to je ipak svedeno na meru koju mogu podneti i gledaoci koji nisu preveliki ljubitelji ovog reditelja i ovog žanra.

Imali smo sreće da su se iz sveta običnih izdvojila, pronašla i udružila večita maštovita deca Tim Barton, Džejn Goldman i Eva Grin, pa su još bila tako dobra i poslušna da nam podare dvočasovnu magiju kako bi podsetili koliko se u svakome od nas krije čudnovato dete – a da toga često ni sami nismo svesni, pa se utapamo u bezlični svet običnih verujući da ne posedujemo ništa što nas izdvaja od ostalih.

Ostani čudnovat – bio je moto reklamne kampanje filma.

Ne: „budi čudnovat“, nego: „ostani“ – jer svako jeste čudnovat, ne treba to da postane, nego da ostane!

Ostani drugačiji, jednistven i samo svoj, ne skrivaj vatru koja u tebi tinja, ne stoj na zemlji obema nogama ako misliš da si tako okovan, iskoristi svoju natprirodnu snagu u plemenite svrhe, skreni pažnju na sebe da ne budeš više nevidljiv, ne stidi se da sa drugima podeliš svoje snove, budi dobra i nežna osoba ali pokaži šupljoglavima i drugu stranu svog lica – sa sve oštrim zubima koje tamo skrivaš!

Dosegni savršenstvo kojem oduvek stremiš i potrudi se da taj momenat i osećaj što duže traju, vrati i vreme unazad, odšetaj u drugu epohu, svako ko je čudnovat to može...

Da ne budu ipak do kraja odate tajne koje tako vešto skriva stara kuća, može ih otkriti i neko ko ne treba, pa bi gospođica Peregrin i njeni štićenici bili u opasnosti...