Dušan Milijić | Jadi staroga Getea

Zaboravljena zapovest: Nemoj voleti!

Da li je izvor naše inspiracije zaista vredan naših patnji?

Neće li izvor prestati da bude čist ako mu kažemo da je izvor?

Ne proističu li svi jadi iz toga što su ljudi zaboravili najvažniju zapovest: nemoj voleti!

Dušan Milijić | Ivana Vonka Prokić: "Rovinjska vrata"

Jedino što je neophodno znati pre nego što roman Rovinjska vrata počne da se čita, jeste ovaj podatak, može se reći i istorijska činjenica: Rovinj je Beograđanima u vreme socijalističke Jugoslavije bio jedno od najomiljenijih letovališta, tamo su se provodili ne letnji dani nego letnji meseci, pa su mnogi ovaj istarski gradić smatrali svojom drugom kućom i prosto nisu mogli zamisliti da letnji period provedu na nekom drugom mestu.

Zbog toga se Rovinj iz dotične epohe najbolje i sagledava beogradskim očima, pa nije ništa čudno što je upravo jedan srpski roman objavljen u izdanju beogradske Lagune 2019. sav posvećen Rovinju: i formalno, autorskom posvetom, i suštinski, jer se najveći deo radnje dešava u Rovinju.

Rovinjska vrata su, ipak, i roman Beograda i beogradskog mentaliteta bar onoliko koliko su roman rovinjskog podneblja, jer baš zato što su se turisti u Rovinju osećali kao kod kuće, oni kao da su i na letovanje nosili sve svoje navike, običaje, porodične nesuglasice, maltene kao da osim promene mesta boravka nisu ništa drugo ni menjali. Ipak, ako rovinjsko podneblje nije uticalo na starije i već oformljene ličnosti, svakako je moralo uticati na najmlađe članove njihovih porodica, pa će se oni docnije, u zrelom dobu, sećati rovinjskih dana kao možda najbitnijeg segmenta svog detinjstva.

Dušan Milijić | Julijana Adamović: Divlje guske

Detinjstvo bez cenzure

U izdanju beogradske Lagune pojavljuje se 2019. godine jedan sasvim neobičan, čudan, pomalo i kontroverzan roman, koji za tematiku ima detinjstvo i jeste ispričan iz dečije vizure, ali uopšte nije namenjen deci.

Roman Divlje guske Julijane Adamović (prvo izdanje: Hena com, Zagreb 2018) kao da se suprotstavlja idiličnom i bajkovitom svetu iz mnogobrojnih knjiga koje su pisane za decu i koje zbog svoje publike ulepšavaju i idealizuju stvarnost. Naprotiv, protkane teskobom, ironijom, nasiljem, često i naturalizmom, pa i opscenim izrazima koji nikako nisu prikladni dečijem uhu, Divlje guske baš kao takve efektno prikazuju lice i naličje jednog prosečnog detinjstva, neprestano ističući kontrast između dečije naivnosti i surovog sveta gde je dete prinuđeno da obitava i da odraste.

U ovom je romanu rečeno sve ono što se nikada ne bi smelo reći u knjigama koje se namenski pišu za najmlađe čitaoce, a opet je i u Divljim guskama dopušteno mešanje realnosti sa fantazijom, jave sa snovima – jer u detetovoj svesti ove su kategorije ponekad toliko isprepletane da ih je nemoguće razlikovati.

Dušan Milijić | Beat-generation

Sigurno je, bar na prvi pogled, delovalo arogantno, isforsirano, pa možda i neiskreno kada je američki pisac Džek Keruak 1948. u jednom momentu skovao termin „Beat Generation“ želeći da najefektnije opiše tek stvoreni kulturni pokret kome je sâm pripadao, a koji su činili mladi intelektualci i umetnici stasali na ulicama Njujorka u godinama nakon Drugog svetskog rata.

Nazvati sopstvenu generaciju „umornom“ i „odbačenom“ moglo je delovati kao usiljeni pokušaj novog naraštaja da živi boemski, buntovnički i nekonvencionalno, sve i kad za to nema dobrih razloga. Međutim, i vreme i konkretna dela pokazaće da se pripadnici „beat“ generacije nisu pretvarali u svom revoltu, nego da su se s razlogom izdvojili od mase i suprotstavili joj se svojim stvaralaštvom. Može se čak reći da je, u ovom slučaju, kontroverzan termin i dobrovoljno svrstavanje na stranu autsajdera doprinelo da pokret postane još jači.

Dušan Milijić | Film za večitu decu: Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu

Ovo nije samo film o čudnovatoj deci, nego je i film za čudnovatu ili bolje reći: večitu decu, jer su čudnovata deca ujedno i večita deca. Ako sebe ne smatrate takvim detetom i ako, tokom gledanja filma Dom gospođice Peregrin za čudnovatu decu, nećete i sami poželeti da budete štićenik gospođice Alme, koju tumači sjajna Eva Grin, onda ćete teško i razumeti sâm film – ali, vredi pokušati, jer možda ćete baš tada otkriti u sebi ono čudnovato čega niste ni bili svesni.

Dušan Milijić | Dva lica protiv pisca - svi smo plod nečije mašte i sve je plod naše mašte

Šta je zajedničko noveli Tajanstveni stranac Marka Tvena, komediji Šest lica traži pisca Luiđija Pirandela i romanu Sofijin svet Justejna Gordera?

Verovatno ništa osim – bujne mašte.

I vremenski i prostorno, ova su dela toliko udaljena da bi svako drugo poređenje moglo unapred biti okarakterisano kao apsurdno.

Ipak, u sva tri slučaja, mašta nije tu samo radi mašte kao takve, nego je iskorišćena u funkciji davanja odgovorâ na davno postavljena pitanja: ko smo mi; šta smo u kosmosu; da li smo možda, svako za sebe, centar univerzuma ili smo svi potčinjeni nečijoj tuđoj volji?

Pirandelo i Gorder pokušali su da na stara pitanja odgovore tako što su na scenu izveli, odnosno u priču uveli – književne likove koji su svesni svog fiktivnog postojanja. Kod Pirandela su to junaci drame koju je autor samo započeo a onda je na tek stvorene likove potpuno zaboravio, pa sada oni tragaju za novim piscem dostojnim da od njihovih sudbina načini novo delo; kod Gordera su to likovi iz romana koji su se odvažili na pobunu protiv sopstvenog autora ne bi li prekoračili naizgled skučeni svet odštampane knjige.

Dušan Milijić | Tamna mesta u narodnoj baladi Hasanaginica

1.

Objavivši u svojoj knjizi Putovanje u Dalmaciju (Viaggio in Dalmazia, Venecija 1774) pesmu naslovljenu kao Žalostna pjesanca plemenite Asan-Aginice, sa prevodom na italijanski (Canzone dolente della nobile sposa d’Asan Aga), opat Alberto Fortis možda nije ni slutio da će time pokrenuti lavinu istraživanja i interesovanja za narodno stvaralaštvo Južnih Slovena, što će kulminirati u prvoj polovini XIX veka, prvenstveno zahvaljujući Johanu Volfgangu Geteu i braći Vilhelmu i Jakobu Grimu, ali i mnogim drugim evropskim književnicima koji su se prihvatili prevođenja Hasanaginice (kako se docnije ustalio naziv za ovu narodnu baladu) na svoje jezike – spomenimo Voltera Skota, Terezu fon Jakob, Prospera Merimea, Aleksandra Puškina, Adama Mickjeviča.

Dušan Milijić | Džumbus dubrovačke poezije

TURCIZMI U SPEVU STIJEPA ĐURĐEVIĆA

Staroj dubrovačkoj književnosti, kako renesansnoj tako i baroknoj, ne nedostaju stihovi koji bi i danas izazvali obilje smeha, a u nekim slučajevima i čuđenje, tim pre što su dobro zabrazdili u polje skarednosti, a ne samo komike i ironije.

Petrarkistička lirika, potekla iz renesansne Italije, našla je jakog odjeka među pesnicima renesanse u Dubrovačkoj republici, no docnije je postala predmet neverovatne parodije novih generacija pesnika, stasalih u vreme kada sa Zapada na Jadran prodire jedan potpuno drugačiji i renesansi sasvim suprotan umetnički pokret – barok.

Uopšte, međutim, nije čudno što je petrarkistička poezija bila inspiracija baroknim pesnicima za stvaranje komičnih, često i pogrdnih spevova, jer i pojedini stihovi renesansnih pesnika sami su za sebe bili dovoljno smešni da bi dali povoda ismevanju i izrugivanju, a ponekad ih je apsurdnim činilo upravo to što nisu bili plod stvarnih osećanja, nego čisto oponašanje stranih uzora, takoreći poziranje, gluma, forsiranje lažnih i izmišljenih ljubavnih jada.

Dušan Milijić | Andrić u Askinoj кoži

(Umetnost kao najbolje oružje protiv totalitarizma)

Dve godine zaredom, 2011. i 2012, imali smo po jedan jubilej posvećen Ivi Andriću: najpre je to bila šezdesetogodišnjica dobijanja Nobelove nagrade za književnost, a zatim stodvadesetogodišnjica piščevog rođenja. Iznova su štampana Andrićeva dela, otkrivana su i neka koja su prethodno bila objavljena jedino za piščeva života, neke izdavačke kuće potrudile su se da budu originalne tako što bi Andrićeve pripovetke rasporedile „tematski“, a bilo je i nekih zanimljivih eksperimenata, poput „rekonstrukcije“ romana za koji se smatra da je bio davnašnja ali napuštena Andrićeva zamisao. Razume se da ni književna kritika nije propustila da iznova preispita Andrićev opus, a najzad se naš nobelovac pojavio i kao – književni lik, najpre u zbirci priča Zemaljski dugovi (Laguna, Beograd, 2012), a potom i kao glavni junak romana Kainov ožiljak (Laguna, Beograd 2014) Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića.

Dušan Milijić | Seobe, sport, Sumatra

(Pančevački dani profesora Crnjanskog)

Nije neobično da jedan afirmisani pisac drži časove u srednjoj školi, ali da talentovani pesnik predaje đacima gimnastiku – a pritom se to ne dešava u antičko niti u prosvetiteljsko doba, nego u XX veku – onda je to pravi kuriozitet!

Godina je 1921, a za Miloša Crnjanskog se već može reći da je pesnik Lirike Itake, da je pisac Dnevnika o Čarnojeviću, da je svojim stihovima načinio ceo jedan pravac nazvan sumatraizam, da je oženio Vidu Ružić, te da je – profesor gimnastike u Pančevačkoj gimnaziji. Za početak jedne književne karijere, to možda i nije tako loše, ako se zna kakvim su sve raznoraznim poslovima bili prinuđeni da se bave čak i oni pisci koji će docnije steći svetsku slavu.

Dušan Milijić | U gostima kod drakule

Welcome to my house!

Ne samo za vreme Noći veštica, nego tokom cele godine, aktuelna je Transilvanija kao turistička destinacija, a grof Drakula će sigurno poželeti srdačnu dobrodošlicu novim turistima i ponuditi ih vinom, mada on sâm, kao što znamo, izbegava da pije vino...

Najlepše je u Erdelj stići u praskozorje, kroz jutarnju izmaglicu nazreti Karpate i zamisliti starog grofa kako se u svojim brzim kočijama sit vraća kući na počinak posle još jedne nemirne noći...

Transylvania, Siebenbürgen, Ardeliu, zemlja iza šuma, zemlja sedam gradova...

Neistraženi Istok, nepregledne šume, ravnica opasana maglovitim planinskim vencima, napušteni zamkovi... Idealna inspiracija za maštovite pisce. Najpre je Žil Vern predstavio Zapadu misterioznu Transilvaniju romanom Dvorac u Karpatima, a onda je majstor viktorijanske gotike Abraham Brem Stoker stvorio najpoznatijeg vampira na svetu.

Dušan Milijić | Made in Yugo-nostalgia

I to je nekako iščezlo, kao što je nestala Jugoslavija. Sad možemo i o jugonostalgiji da govorimo – nostalgično.

Mada na poslednjoj stranici Leksikona YU-mitologije nedvosmisleno stoji: MADE IN YUGOSLAVIA 2005, bilo bi tačnije reći da je ta knjiga nastala usred jugonostalgije, i to kao logični produkt i kruna fenomena koji je baš tih godina, sredinom prve decenije XXI veka, naglo uzeo maha, ali isto tako naglo splasnuo. Štampale su se tih godina majice sa natpisom SFRJ, u nekim krajevima se čak trčala Štafeta mladosti, kod Subotice je osnovan park Mini Jugoslavija, otvarane su kafane sa Titovim imenom, a televizija Pink emitovala je jutarnji program istovremeno iz četiri grada: Beograda, Banjaluke, Sarajeva i Podgorice!

Otkud jugonostalgija baš tih godina?

Dušan Milijić | Gde je danas Tajler Darden?

Borilački klub ili društvene mreže

Prvo pravilo Borilačkog kluba, da se o Borilačkom klubu ne priča, donekle je i ispoštovano – bar kad je roman u pitanju, jer činjenica je da se roman popularizovao tek nakon proboja filmske verzije, sa kojim je u publiku prodro i način života glavnih junaka, obeleživši ako ne jednu generaciju, a ono bar jedan period njenog života.

Fenomen Fight Club postao je neka vrsta leka generaciji koja je krenula pogrešnim smerom a nije znala na čemu da iskali sav svoj bes. Tajler Darden je postao drugo ja svakog čoveka, tačnije onaj deo ličnosti koji ima smelosti da se upusti u avanturu, da razbije stege i licemerne norme svakodnevice. Odavno se zna da je najčešća kočnica u ostvarenju snova – strah od neuspeha. Ali, Tajler se ne plaši, hrabro ide i krči put tuđem uspehu, ostavljajući lovorike onima kojima i pomaže. Pritom Tajler dozvoljava da upravo na njega bude istresena sva negativna energija koja se u čoveku godinama sakupljala i taložila zahvaljujući neostvarenim ambicijama i životu koji ne ide onako kako je bilo zamišljeno.