Željko Bilankov | Tama

Napustili su pećine,
zakrvavljenih očiju
vitlajući toljagama
u slavu njihova Boga...
oteli mi godine,
prolili me tušem,
al' crnilo nije stiglo
do srdašca moga...
Izbrisali bi daljine,
raskopali puteve,
jer ne vole ništa
sem brloga svoga...
zabranili bi visine
i golube mira,
sigurni su jedino
u podneblju smoga...
Ništa ih ne brine
što se vrisak čuje
dok uporno grade
carstvo nečistoga...
Zaludu im sve šta čine,
uzalud im neistine,
i tobožnja sloga,
izdali su oni, i vlastitog Boga!