Miloš Petronijević i Kasijana Milošević | Blesak nedogleda 2.

U danu, kada smo postali Mi, gde sam ja ti i gde si ti ja, osvanuli su pred nama proplanci, kojima išli nismo. Pođimo njima, ljubavi moja, sa uzajamnom pažnjom, jer svet je onakav kakvim ga vidimo, dokle smo živi, a ti si Ti moje duše, koju sam tražio, koju volim...

I Ti si Ja, moga ja, bačenog u tamu iza mene, kad bio nisi. Svetlost si svetlosti onoga što je, i moje i tvoje ljubavi, naše, dosad neotkrivene. Osvanuli su dani pred nama, i pođimo im u susret, radosti moja, držeći se za ruku, sada, za svagda i uvek…