Marija Vuletić | Metamorfoza

Pomislim, 

itekako jesam,

na mikrosekunde;

izgubila sam taj umjetnički

jaz

zatvorila sam glas

stapam se u okolinu

što li pak to znači?

Stopiti se i sebe utopiti

bez vokalnog cirkusa

u ovoj monotonoj jazbini

Duša mi gladuje za više

Duša bi mi se uselila u 

dječje čitanke i kratke crtice

histeričnog previranja

Duša je jedno 

razum nešto sasvim 

diskutabilno

Razum učim

Dušu si živim

Razum koristim

Dušu si skladištim

Za dobrobit ovog kozmosa

Za radost majki i očeva

Za tuđi mir 

Za blokade vlastite žudnje

Za tuđe dobro

Duša mi ostaje

Ono što jesam

Pogubiti moram

Pomislim,

itekako jesam,

Razum koristim

Dušu si skladištim

Marija Vuletić | 327

Dva kofera i zapaljen stan

Dva poznata stranca 

u bezličnoj kišnoj noći,

jedan poslije ponoći.

 

Ja manje pišem

otkad mi svaki redak

čitaš

ja manje dišem otkad

svaki korak kao detektiv

pratiš mi u stopu.

 

Ljubav nije tijelo

izloženo detektoru

laži

 

Ljubav nisu udarci

ni vulgarno omalovažavanje

žene

 

Ljubav nisu tvoje suze

kada odlazim

I pljucanje u lice kada 

se ipak odlučim ostati

No , možda samo ja ne znam

što ljubav jest;

 

 

Dva kofera i zapaljen stan

Dva kofera i zapaljen stan

Dva kofera i zapaljen stan.

Marija Vuletić | Adame, rekao si im

Rekao si čovječanstvu nešto o čemu 

si trebao da šutiš Adame.

Rekao si im da imaju pravo izbora;

smiju čeznuti za slobodom,

ali im nikada nisi rekao da ona ostavlja posljedice.

Napravio si pomutnje na Zemlji 

i doveo nas dvoje u fazu ogoljelosti

pred Bogom.

Priznajem Adame,

krivnja moja parira tvojoj,

nisam tako nevina kao što misle

želja za zabranjenim bila je jača.

Probudili smo zmiju,

tu pakosnu životinju u nama.

Pokreću nas pakosti pod okriljem slobode

i nemam pravog načina kako opisati

da Edenskim vrtom sada hodam ogoljena

odjenuta u svega par sušnih listova.

Ulazimo li kao grešni ljudi,

kao prvi koji će postati dio pakla

vlastitih grešaka Adame?

Načinjeni smo od istog rebra

istih ciljeva i žudnji.

Ovdje imali smo sve

a ostali smo prazni. Bez ičega.

Iz želje koja nam kola venama.

Želje za nedohvatljivim.

Pomutio si im razum .

Otkrio si im da nedostižno u nama

stvara najveće buntove.

No, zaslužuju znati Adame.

Na njima je hoće li zabranjeno 

voće dotaknuti i živjeti na samom

rubu Edena, hoće li ogoljeni 

hoditi kao ti i ja

u vapaju za čistoćom 

koje više nema.

Hoće li ogoljeni istinom da umru?

Marija Vuletić | Nestvaran čovjek

 

 

Strah me da se
nadam čovjeku
koji niti ne postoji

Koji je postojao
pokupio svoje stvari
s lica zemlje
i samo tako
bez pozdrava nestao
noseć među svojim
stvarima moje srce
koje je bacio
u prolazu

jer je bilo preteško
za ruke kao njegove.