Martina Bogovac | Strah sam zaboravila

Strah sam odavno zaboravila
dok sam se šapatom molila,
u jazbini bezdušnika,
u krilu nevernika,
kroz osvetu povređenog,
zaboravljanje davno izgubljenog.
Vapajem u jednini, suzama u množini,
sa obe ruke branjena, osmehom hranjena,
tvojim likom zamagljena, u nesreći zaglavljena.
Sedlom bez konjanika, ijednog krika,
čula se rika povređenog mučenika,
bestidnog cilja, probuđeni vampiri,
krivi stubovi večitog utvrđenja,
iskrzane tapete podbulog oblika,
beonjača žuta… crvenim kaputom ogrnuta.