Otkad nemamo jedno drugo, srce mi je u kolapsu.
Ali ono samo ničime to ne pokazuje.
Normalno funkcionira i proizvodi otkucaje.
Vidi se zato na svemu ostalome.
Ne vidim svrhe u pranju i presvlačenju, silim se.
Spavam u čarapama, noge su mi nemoguće ledene.
Ruke su mi ispražnjene, oči su mi tužne i podbuhle.
Mali svakodnevni zadaci uzrokuju mi velike stresove.
Mozak mi je u bojkotu, nema volje, jadan je.
Zaboravlja, gubi fokus, preskače, ali surađuje.
Kao ustupke mu dopuštam omiljene sitnarije.
Neka lutanja, suze, sjećanja i iluzije.
Komuniciram s ljudima i trošim puno energije.
Zapjevam i zaplešem od rastrojstva i histerije.
Kad nitko ne gleda, usne su mi ružno stisnute.
Pila bih, ali potrošila sam sve rezerve.
Pravim se da nove zalihe nisu potrebne.
Pokušavam naći spas u odmoru i krevetu.
Sanjam sve ljude osim tebe i svi me oni u snu više ne vole.
Dobra sam u ovome što zovu mindfulness.
Znači da uočavam i prepoznajem vlastite osjete, osjećaje i reakcije.
Nipošto ne znači da to ičemu pomaže.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.