Ivan Tumvas | Salaš mali

Živio je sritno dane, 

salaš mali na severu Bačke,

misleć na to vrime, 

jedan momak plače…

Ne čuje se više, 

otud dičija graja,
nema ni dugački divana,
stari salaš za vik osta sam…

Salaš mali nimo stoji, 

nasrid te ravnice,
s’ tugom ga napuštaju, 

čak i male tice…

Iz tog salaša bilog,

vijorio se navik gusti dim,
razdragani ukućani, 

grijali se š’njim…

Stara majka jutrom, 

raspiruje vatru,
šireć zorom ranom, 

ljubav svoju žarku…

Mali salaš, 

tužno broji dane, 

sate i minute, 

dozivajuć tiho, 

vratite se pod moje skute,

i zaličite mi rane...