Kitana Žižić | Razbarušena

Prvo bih se raščešljala

A potom razbarušila

Voljela sam svoju kosu 

Kad ne bješe uredna

A bila je duga, gusta, blago nakovrčana.

Onda upoznah čari kratke 

Te sam je godinama nosila

I na centimetar kratila,

Svejedno pred spavanje pomno češljala.

Sestra se čudila tom gubljenju vremena.

Nisam joj znala objasniti

Osim da volim svoju kosu

Jer privlači mladiće. 

Sutradan bih se ponovno raščešljala

A onda prstima revno razbarušila.

Inače volim red, sve na svome mjestu,

U neredu se loše snalazim.

Je li tajna možda u ravnoteži?

Tek se nedavno upitah 

Shvativši da mi je u mislima 

Često vladao nered i neodlučnost,

A baš ništa nije odavalo nemir u meni.

Mogao se naslutiti samo po frizuri,

Sve ostalo je nudilo sliku staložene,

Ozbiljne djevojke, zrele žene,

Osim poneke iznenadne provale smijeha

Kad bi rijeke suza pratile staze kasnijih bora.

Ili je tajna u užitku

Kad su mi se kao zlatne ukosnice

Kroz kosu nježno provlačile ruke mladića,

Privučenih mojom magnetičnom kosom,

Koju je trebalo krotiti s mnogo milovanja.