Poklanjam ti vreme koje drugačije počinje da teče.
Prividno izjednačenu sadašnjost sa prošlošću,
zaumnih rituala u anomalijama ustalasale vode.
Kad strujanje proključalih fontana u ekstazi
magijske igre duha, otvorenog prema svemu što postoji
zapljusne, pod zadremalom obrednom paučinom ...
Izgubljenu radost, zagonetne ideale mladosti.
Iskreni šapat, mobilnost čulnih reči
u simbiozi straha i uznemirujuće ozbiljnosti.
Sve što kod sebe smatram vrednim.
Plodnost oaza, izazove obala udaljenih reka
i duboku anksioznost obazrivog iščekivanja ...
Možda naposletku, pod stresom ruševina
strogih uzglavlja, pokislih fenomena poslednjih želja ,
nečije srce iznenada zakuca prazninom, odmeklo ..?
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.