Čedomir Janičić | Sećanje na Muraj

Noćas ću s mrakom,

Tugom i slatkim mirisima,

Kroz kapije i

Usnula tela stražara

Lutati citadelom.

Snovi će

Kamenih otežalih tela

Bezbrižno ploviti pustim ulicama

Dok ti i ja igramo

Malu igru u pustoši:

Iskorak lagan i ti – opsena!

Mladićki podbočen pocrneli starac

Zelenih vitica,

Odjednom živahan;

Šaljivac s imenom vetra

U prašini, čudotvorac:

Od mora će načiniti

Brokatnu stepu!

Gledaš ga dok se smeje

I talase budi negde

U daljini, a on se

Vraća bliži od senke

S cvetom u zubima,

Pijano bučan, dok se

Razbija o stenje.

Ona je plesačica,

Njezin dom su potonule lađe.

Život je njen tužan

Kao pesma starog mornara.

Vidim joj obris, i tada je lepa,

U noćnim senkama starog Muraja.

Leži mirna, skrivena u tmini,

Molila je «dođi!».

Sada se stidi i hiljadu drugih

Poslova izmišlja.

Budi s njom,

Nežno pomiluj

Talase njene i

Počuj tišinu

Od mnogih priča.

Nežnost neka ti ne silazi s lica,

Ona je tu ko što nikad bila nije,

Veća u smrti od samog života,

i tebe, kog još uvek voli.

Imena vaša Muraj neće čuvati,

Kamen će nestati, i pesma, i val.

Sve će u prašini iščeznuti,

Na kraju i ona u večnoj noći,

Ka zvezdama dalekim.

Ja ću noćas s mrakom,

Tugom i slatkim mirisima,

Kroz kapije i

Usnula tela stražara,

Celivati Muraj,

ljubeći vas zauvek.