Čedomir Janičić | Balada o staroj mornaruši

Poznavao sam lučke prostitutke. 

Pio sam i pijano pevao na mestima 

odakle se vide zore;

te boje nemaju naziv. 

Ja sam izmišljao nazive, 

slao ih vetrom i brodovima. 

Ima jedna na Sumatri, 

nju nazvah gamelan, 

ili kamerlengo, 

ili magelan.

Oni koji umeju da sviraju u žice 

znaju o čemu govorim.

Miris žestokih pića, znoja, pržene ribe i morskog smeća. 

Miris opranog veša i prohladnih, 

memljivih kamenih budžaka. 

Njen miris. 

Bila je ružna, 

toliko ružna da se svima izvinjavala. 

Častih je iz znojave, lepljive flaše. 

Poteče nešto kao mesečnica. 

Ona to proguta i izvini mi se. 

Njena uzana postelja bila je čista pre nego što legosmo. 

Posle nas je posivela i odavnela, kao sirota starica. 

Ja se ne mogu probuditi. 

Ne mogu. 

Ja sam još uvek tamo, u onim teškim, 

zagušljivim, žutim popodnevima. 

Ona je pored mene. 

Štuca i izvinjava mi se. 

Kaže nije kriva, neko ju spominje. 

Izvinjava mi se. 

Smejem se i pozivam je na ples. 

Ona se izvinjava i počinje da njiše bokovima 

kao barka u mandraču čije vode mreškaju 

niotkudni vetrovi.

Ja se smejem.

Ona se izvinjava.

S pučine dopire zvon starih bova.

Ja ne mogu, moram a ne mogu.

Pristaju lađe i ulaze neki crnci.

Zubala sevaju kao sablje Saracena.

Ona se izvinjava i njiše pred njima kao barka.

Oni se smeju. Ja se smejem. Nude me holandskom lulom,

pokazuju mrtvu pticu u kavezu.

Uključujem je, kavez svetli, trepće, ptica psuje na

stotinu jezika.

Smeju se. Psuju pticu, mene, nju.

Ona se izvinjava i štuca. Ptica svetli i psuje.

Ajkulini zubi, trofejne sabljarke, školjke kao kameni cvetovi,

sve leti, sve leti, zubala i smeh, sve leti.

Ja ne mogu, moram a ne mogu.

Stare bove zvone.

Ptica peva skarednu pesmu. Ona zadiže suknju i 

bacaka noge u nanulama. Jedna nanula pogađa

pijanog Engleza. Crnci se tuku s Malajcima.

Englezi s Kubancima. Rusi s Marokancima.

Krv se lije, pucaju flaše o mornarske glave.

Na njenom licu ožiljak. Osmeh iz Glazgova, samo tužan.

Nose neku pijanu decu. Probudiće ih na pučini.

Tako su mene odveli nekada davno.

Ona kija. Prdne, kine i kašljucne, sve odjednom.

Crnci se smeju i tapšu, ona peva, crnci je gađaju.

Onda se sve smiri. Na zidu uramljene novine iz Vankuvera,

Titanik potonuo, nema žrtava!

Trofejni harpun s poslednjeg kitolovca na jedra.

Deca se igraju kančanicama.

Ona peva i kašlje, zadiže suknju i zabaci debelu nogu.

Izvinjava se. Ptica maše ukočenim krilima, svetli, krešti

ružne reči ružne pesme. Crnci psuju. Smeju se.

Sve se okreće, mahnito i zagušljivo.

Svetli, trepće mrtva ptica. Vazduh krešti.

Ona se izvinjava, pijemo i ležimo,

popodneva su žuta.

Ja ne mogu, ne mogu, ne mogu.

Zvone stare bove.

Budim se. 

Kasno je.

Ja sam još tamo.