Zorica Antulov | Robinja noći

Bila sam zrak i dim

i pjena rastućeg mora. 

Hladan ja bila sam svod, 

onaj bez zvjezdanog praha. 

Vjetar iz dubokog grotla, 

sleđen u bezdanu straha. 

Bila sam robinja tame

što ljušturi njenoj se klanja, 

dok sjenka tek u njoj se krije, 

dok u njoj tek utvara sanja. 

Bez tebe tek dijete sam bila

što s krikom se aveti sklanja. 

Bez tebe tek robinja noći. 

Perivoj smrznutog hrama. 

Ponekad demonska mora

sa injem u rukama. 

Ponekad usnula vila

na žrtveniku, sama. 

Bez tebe u snu ja sam bila 

baš beznadno hladna i sama,

kukuljica krhkog života 

leptira od jednog dana.

Bez tebe tek robinja noći

sa suzom na vjeđama.