Nena Miljanović | Mazurka za umiruće leptire (dan četrdeseti)

Ne zaboravljam te…

Tela zaboravljaju dodire kao preležane bolesti,

Oni koji se nisu doticali dušom o dušu

Oporavljaju se od rastanka lako i zaboravljaju brzo

Ali,

Oni koji su se dodirivali duhom 

 u neuhvatljivostima

Tananim

Kao prah mesečine na očnim kapcima

Ili pena na vrhu talasa

Takvi,

Koji su razgovarali očima,

A neizgovorene reči im od disanja otkidao vetar

I raznosio na govor žubora reka

I melodiju muzikalnog vetra,

Takvi,

Ne zaboravljaju se nikad.

I kad izblede iz žalosti kao poslednja boja duge,

Pamte se

I kad više ne pate zbog odlaska i ostanka,

Nežnim sećanjem 

Takne se duša duše poljupcem

Lakim, kao smrt leptira. 

I umiru leptiri tako,

Sve dokle žubore vode

I mazurke svira vetar…

Pamtim te