Ako nekad – tren neki
oči mi oboji tugom
nevažno
da li u proleće
ili s jeseni
vozovi će me odneti
nekom zakorovljenom prugom
bez straha zbog nestajanja
svetlosti u vaseljeni
Ako me bilo čiji korak
ka meni ili od mene
rastuži
do nedohvata – sem uzdaha –
ničega više
da li blatnjavim drumom može
bilo gde da se krene
bez straha od nestajanja
pesme
koja se ne zapiše
Ako me reč bez jeke
ipak udari posred čela
razbivši
sve iluzije o razlici tuge
i divota
odlaska ili ostajanja –
izdaje sopstvenih načela
bez straha od nestajanja
poslednjeg
belih vukova okota
ali ako mi sve prećute
pre zore
pre rođenja
šta će da me rastuži
šta razveseli
čiji sam rod – čiji plen
izgubiću se
čvrsto grleći snoviđenja
bez straha od nestajanja
kao što u senci jasena nestane
mladi klen
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.