Ivan Meroveus | Tišina

Ja i tišina već dugo se znamo – sami smo golemi u nama, jedno u drugom odzvanjamo kao eho noćnoga zvona. Ja i tišina kada se slušamo – sav svijet umukne bukom, mi se u sebi prepoznajemo u zrnu bivanja tihim zvukom. Dugo već se dodirujemo, a ne znamo tko smo zajedno; jedno drugom se darujemo, jer slutimo – sve je jedno. I kada u paru pogledamo množinu što je izvan nas – nema razlika – vjerujemo – s tišinom sve je isto – u vlas.