Sven Adam Ewin | Bing Bang za laku noć

Pričam joj priču o Crvenkapi.
O baki… Lovcu… O vuku žednom.
Pričam sve tiše… (Možda zaspi.)
Pričam ja, pričam, kad odjednom:

- Što je to, dida, Veliki prasak?
Da li je tada bilo Boga?
Zašto je trajalo samo časak?
A što je bilo prije toga?

Stanem!!! Zatečen… Mila majko!
(Što li je sada pošlo u krivo?)
Al' nema druge! Zbogom bajko!
Dižem razgovor na viši nivo.

- Golube! I ti - i ja, na sreću,
Bili smo u maloj Točki Prasvega,
U deset na minus četrdeset treću,
Pred startni hitac Svemogućega.

- Mi da smo, dida, bili tamo?
- Da! Ne postoji druga mogućnost!
To što smo ovdje, znači samo,
Tamo smo bili - kao Budućnost!

Sve što znamo o Velikom Prasku,
Samo je ono što bješe - nakon.
No što je bilo u Nultom Časku,
Ne zna ni jedan poznati zakon!

U deset na minus četrdeset drugu,
Budućnost započe da korača,
Pa i sad vodi utrku dugu
Svih tada rođenih trkača.

U tom sićušnom dijelu sekunde
U ring su ušle Temeljne sile.
I evo, na kraju zadnje runde,
Još uvijek se nisu – umorile!

Tko nas to, kamo i kome šalje,
Pitasmo, pitamo i pitat ćemo.
Jedni od drugih sve smo dalje,
Ali se stalno dovikujemo.

Razilazimo se, bez izuzetka,
Pa kad i stigne svjetlo neko,
Slaže nam da je blizu Početka,
A zapravo je strašno daleko!

Jedni nam kažu: zvijezde jezde
Nekud u pustoš, beskrajnu, lednu!
Drugi: da će se naše zvijezde
Vratiti opet - u Točku Jednu!

Za konačni odgovor ja dao sve bih:
Ima li Povratka ili nema?
Al' vidim, golube, da se tebi,
Od svega ovoga, samo… drijema!