memljiva soba
struja davno isključena,
ruke ispucale i stare,
note više ne postaju bolje,
kavir je izgubio "doktora",
stari tranzistor ne pali,
ne čuje se zvuk klavira,
sad vazduh paraju drugačiji zvuci,
još jedan dim cigarete pa odlazak
u prošlost, gde se pale svetla,
gde je kaput nov, na bini klavir,
i note što miluju dvoranu, oduzimaju dah,
nadahnjuju život,
u novčaniku bleda slika klavira,
dovoljno da se ne oseti uzaludnim,
i kad je najveća tama čuje se u daljini,
tiho, klavir kako sam tiho pomera dirke,
a jutro će sve pokvariti,
sa banalnim istim tonovima teku dani.
tek nekad klavir podseti,
da se otmenost u duši nosi,
ako vam prija da ga slušate,
nekad kad i vama sve postane
banalno i isto.
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.