četvrtak, 4. siječnja 2018.

Dušan Milijić | Andrić u Askinoj кoži


(Umetnost kao najbolje oružje protiv totalitarizma)

Dve godine zaredom, 2011. i 2012, imali smo po jedan jubilej posvećen Ivi Andriću: najpre je to bila šezdesetogodišnjica dobijanja Nobelove nagrade za književnost, a zatim stodvadesetogodišnjica piščevog rođenja. Iznova su štampana Andrićeva dela, otkrivana su i neka koja su prethodno bila objavljena jedino za piščeva života, neke izdavačke kuće potrudile su se da budu originalne tako što bi Andrićeve pripovetke rasporedile „tematski“, a bilo je i nekih zanimljivih eksperimenata, poput „rekonstrukcije“ romana za koji se smatra da je bio davnašnja ali napuštena Andrićeva zamisao. Razume se da ni književna kritika nije propustila da iznova preispita Andrićev opus, a najzad se naš nobelovac pojavio i kao – književni lik, najpre u zbirci priča Zemaljski dugovi (Laguna, Beograd, 2012), a potom i kao glavni junak romana Kainov ožiljak (Laguna, Beograd 2014) Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića.

U istoriografskom pogledu zanimljiva je studija Angažovani Andrić 1944–1954 (Službeni glasnik, Beograd, 2012), gde su autori Ratko Peković i Slobodan Kljakić pokušali da kroz tekst originalnih dokumenata prikažu svu kulturnu, književnu i političku delatnost Ive Andrića u desetogodišnjem periodu nakon oslobođenja zemlje i uspostavljanja komunističke vlasti. Pada u oči da su se autori uglavnom ograničili na predstavljanje arhivske građe, bez ikakve namere da donose sud o etičkoj strani Andrićevog rada (s obzirom na ideologiju u kojoj je pisac bio „angažovan“). Oni su, očigledno, to ostavili docnijim proučavaocima, ali su im neizmerno olakšali posao sakupivši i na jednom mestu objavivši sve što bi moglo biti značajno u vezi sa Andrićem u prvih deset godina jugoslovenskog komunizma. Za mnoge od tih „angažovanih“ tekstova, čak i dobar poznavalac Andrićevog rada mogao bi se začuditi kad bi saznao iz čijeg su pera potekli, jer to su, bez preterivanja, hvalospevi Staljinu, Titu i revoluciji.

Na sličan način, dugo je velom tajne bila obavijena i Andrićeva međuratna diplomatska karijera. Moguće da je toj misteriji doprinela Andrićeva reputacija u posleratnim godinama, pa se stoga retko pominjalo da je čuveni pisac nekoliko godina uoči rata bio poslanik Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, ni manje ni više nego za vreme vladavine Adolfa Hitlera.

Primećujemo da u Andrićevom slučaju imamo jedan veliki paradoks ako znamo da komunističke vlasti nisu blagonaklono gledale ni na neke manje značajne ličnosti predratnog, kraljevskog režima, dok Andrić, iako je bio kraljevski poslanik u Hitlerovoj Nemačkoj, dolaskom komunista ne samo što nije bio kažnjen (čak ni gubitkom nacionalne časti), nego se pokazalo da je tek tada, što bi se reklo, došlo njegovo vreme, u književnom ali i u političkom smislu.

Kako je bilo moguće da jedan podanik starog režima opstane u bitno izmenjenim političkim i ideološkim uslovima?

Zato što je Andrić pred komunistima igrao istu igru kao Aska pred vukom!

Svi znamo Andrićevu priču Aska i vuk, u kojoj je jedna ovčica svojom igrom uspela da zadivi zlog vuka i tako sebe spase sigurne smrti. Površno tumačenje navodi nas da poreklo ovakvog zapleta potražimo u basnama, dok svako detaljnije iščitavanje navodi na umetnost kao najbolje oružje ne samo protiv smrti u fizičkom smislu, nego i protiv prolaznosti, protiv zaborava.

Kecmanović i Stojiljković su u romanu Kainov ožiljak na svojevrstan način osvetlili život „izvanrednog poslanika Кraljevine Jugoslavije“ Ive Andrića u Nemačkoj uoči Drugog svetskog rata. Pisci su se malo poigrali sa biografijom budućeg nobelovca i doveli ga pred sklapanje pakta sa đavolom. Pisac sedi naspram đavola, oličenim u nacisti Albrehtu Ditrihu, i doživljava sebe kao nemoćnu ovcu koja je prinuđena da igra vukovu igru ne bi li izvukla živu glavu. Andrić sebe upoređuje sa Šeherezadom, koja je svoju smrt odlagala tako što je neprestano pripovedala nove priče. Vidimo da Kecmanović i Stojiljković spadaju u one koji su priču Aska i vuk dobro razumeli i u njoj videli večitu borbu između umetnosti i smrti.

Međutim, u daljem toku romana, Andrićev lik čini ono što „vuk“ (Ditrih) od njega i očekuje, a za Askinu borbu se ne bi moglo reći da je očekivana. Naprotiv, Aska svoj život brani na potpuno neobičan način, a to je vrlo bitan motiv njene pobede, jer je neprijatelja iznenadila i porazila već samim „oružjem“ i načinom borbe, koju on nije očekivao, pa samim tim nije ni bio spreman da joj se odupre. Ako su Kecmanović i Stojiljković želeli da im podtekst romana bude priča o Aski, onda ipak nisu bili na pravom tragu, jer igru neprekidno vodi Ditrih (metaforično rečeno, vuk), dok Andrić (Aska) to svesno dopušta. Naprotiv, u priči Aska i vuk upravo je Aska ta koja vodi igru, doduše silom prilika i u stalnom strahu.

Iako Andrić na kraju romana spasava glavu i živ odlazi iz Nemačke, ne može se reći da je pobedio onako kako je pobedila njegova čuvena ovčica-balerina. Nije, međutim, slučajno što se poslednja scena Kainovog ožiljka dešava 1941. godine i što poslednja rečenica glasi „Od samog početka“ (kao naslov prvog poglavlja u noveli Jelena, žena koje nema), jer za Andrića je, ako ne 1941, a ono 1944. počeo potpuno novi život.

Tek u tom novom životu, budući nobelovac naći će se u položaju ovce pred opakim vukom. Tada već poznat i ugledan pisac ponosno će stati pred novom vlašću i pobediće je svojim najjačim oružjem – pisanjem, i to onim pisanjem koje je njemu svojstveno i gde je on neprevaziđeni majstor pripovedanja. Čak i u novom poretku, komunizmu, Andrić se nije isticao socrealističkim stvaralaštvom, kao što su mnogi manje značajni pisci činili (radi golog opstanka ili pak radi lagodnijeg života), nego je i dalje bio na starom književnom putu i išao stazama koje su mu dobro bile poznate. Tri Andrićeva romana objavljena 1945 (Travnička hronika, Na Drini ćuprija i Gospođica) tematski nemaju nikakve veze ni sa revolucijom ni sa tek uspostavljenom vlašću, a čak bi se moglo reći da u književnoistorijskom pogledu više pripadaju međuratnoj nego li posleratnoj jugoslovenskoj književnosti. Istina, jedan broj Andrićevih radova nesumnjivo je nastao kao posledica prilagođavanja novim uslovima, poput duže pripovetke Zeko ili priče Dedin dnevnik, koja docnije nije bila preštampavana čak ni u Sabranim delima Andrićevim.

Naravno, umeo je Andrić i potpuno da se prilagodi aktuelnom trenutku, te da u člancima, referatima i govorima propagira ideje nove vlasti sa istim žarom kao i sami revolucionari, ali čak i kad je pisao hvalospeve Staljinu, i kad je slavio socijalističku revoluciju, Andrić je to činio bolje od pisaca koji su bili iskreni komunisti i koji su na „levoj“ strani bili još u međuratnom periodu. Svojim talentom, Andrić je polako ali sigurno krčio puteve i odneo jednu ličnu pobedu nad ideologijom koja je pretila da prodre duboko u književnost, pa i da od kvalitetnih pisaca načini obične agitatore.

Pošto ipak nije smeo javno da trijumfuje, Andrić je pobedu ovekovečio alegorijom nazvanom Aska i vuk.

Askina borba, dakle, nije svakidašnja niti je očekivana: to je borba koja već kod samog izbora oružja iznenađuje neprijatelja, čime on već upola biva pobeđen sve i da to ne želi sâm sebi da prizna.

Možda i pobednik ne sme javno da trijumfuje, ali zato je tu umetnost koja pruža tako mnogo mogućnosti da se proslavi pobeda. A kad vuk i u stvarnosti bude ukroćen, ni čitaoci više neće imati straha da alegoriju pročitaju na ispravan način.

Nema komentara :

Objavi komentar