Dušan Milijić | Julijana Adamović: Divlje guske

Detinjstvo bez cenzure

U izdanju beogradske Lagune pojavljuje se 2019. godine jedan sasvim neobičan, čudan, pomalo i kontroverzan roman, koji za tematiku ima detinjstvo i jeste ispričan iz dečije vizure, ali uopšte nije namenjen deci.

Roman Divlje guske Julijane Adamović (prvo izdanje: Hena com, Zagreb 2018) kao da se suprotstavlja idiličnom i bajkovitom svetu iz mnogobrojnih knjiga koje su pisane za decu i koje zbog svoje publike ulepšavaju i idealizuju stvarnost. Naprotiv, protkane teskobom, ironijom, nasiljem, često i naturalizmom, pa i opscenim izrazima koji nikako nisu prikladni dečijem uhu, Divlje guske baš kao takve efektno prikazuju lice i naličje jednog prosečnog detinjstva, neprestano ističući kontrast između dečije naivnosti i surovog sveta gde je dete prinuđeno da obitava i da odraste.

U ovom je romanu rečeno sve ono što se nikada ne bi smelo reći u knjigama koje se namenski pišu za najmlađe čitaoce, a opet je i u Divljim guskama dopušteno mešanje realnosti sa fantazijom, jave sa snovima – jer u detetovoj svesti ove su kategorije ponekad toliko isprepletane da ih je nemoguće razlikovati.

Julijana Adamović prikazuje detinjstvo svoje junakinje (ili je bolje reći: svojih junakinja) bez ikakve cenzure, nazivajući stvari pravim imenom, odnosno onako kako je doprlo do dečijeg uha i uma, jer poznato je da se u detinjstvu upijaju i lepe i ružne stvari, i kultura i nekultura, i ljubav i zavist – a sve se to čini po uzoru na odrasle, tako da od neposredne okoline uglavnom i zavisi formiranje detetove ličnosti. A kad je dete već prinuđeno da sluša međunacionalne razmirice u sopstvenoj porodici, ako se već zna da je dete često ljubomorno i surovo prema novorođenoj bebi, ako deca pored bezbrižnih snova imaju i košmare, ako do dečije sobe dopiru šamari i psovke – onda su i takve neprijatnosti sastavni deo detinjstva, pa bi njihovo prikrivanje i potiskivanje stvorilo još veće konflikte i traume.

Jedino što u Divljim guskama podleže izvesnoj cenzuri, tačnije autocenzuri, to je identitet pripovedača, pa je i u tom pogledu ovaj roman neobičan, jer se umesto prvog lica jednine za pripovedanje koristi prvo lice množine, ali ostaje tajna da li to istovremeno govore dve sestre, da li možda pričaju naizmenično (od rečenice do rečenice ili od poglavlja do poglavlja) ili se sve vreme čuje glas samo jedne, koja govori i u svoje i u sestrino ime, pošto su njih dve ionako nerazdvojne i sve zajedno rade, pa čak imaju iste bolesti i sanjaju iste snove.

Kako je to moguće, svako će se zapitati?

Upravo je ta neraskidiva sestrinska veza (koja se zaista graniči sa fantastikom, a možda i više od toga) najveća idila u surovom i mračnom svetu, ali pošto je stvarnost neumoljiva, moraju i divlje guske biti pripitomljene, a ta jedina preostala idila moraće da se suoči sa preprekama pred kojima ni čitalac neće ostati ravnodušan.

Da li je sve to dobro ili loše, da li uopšte treba na ovaj način prikazivati detinjstvo ili ipak ne narušavati dečiji izmaštani svet, da li je bolje što duže živeti u bajci ili na vreme spoznati sve negativne strane života – i to će se svako više puta zapitati tokom čitanja romana Divlje guske.