Kolumne

ponedjeljak, 10. srpnja 2017.

Dušan Milijić | Made in Yugo-nostalgia


I to je nekako iščezlo, kao što je nestala Jugoslavija. Sad možemo i o jugonostalgiji da govorimo – nostalgično.

Mada na poslednjoj stranici Leksikona YU-mitologije nedvosmisleno stoji: MADE IN YUGOSLAVIA 2005, bilo bi tačnije reći da je ta knjiga nastala usred jugonostalgije, i to kao logični produkt i kruna fenomena koji je baš tih godina, sredinom prve decenije XXI veka, naglo uzeo maha, ali isto tako naglo splasnuo. Štampale su se tih godina majice sa natpisom SFRJ, u nekim krajevima se čak trčala Štafeta mladosti, kod Subotice je osnovan park Mini Jugoslavija, otvarane su kafane sa Titovim imenom, a televizija Pink emitovala je jutarnji program istovremeno iz četiri grada: Beograda, Banjaluke, Sarajeva i Podgorice!

Otkud jugonostalgija baš tih godina?

Novostvorene države tada još uvek nisu uspele da u svojim sredinama jasno definišu simbole i pojmove koji bi bili prijemčivi narodu, ali i koji bi nove zemlje predstavili u svetu dostojno, kako je nekada Jugoslavija bila predstavljana. Iako Jugoslavije više nije bilo, svi jugoslovenski simboli i dalje su bili tu, na dohvat ruke: filmovi nisu izbrisani, knjige nisu spaljene, a raspale muzičke grupe su se nanovo okupljale. Ako ništa drugo, svedoci prohujale epohe mogli su na televiziji lamentirati do mile volje i novim generacijama predočiti kako je to bilo nekada...

Odjednom više nisu bili važni komunizam, diktatura i Udba, nego Jugoslovenska narodna armija kao sastavni deo mladosti, Nesvrstani kao moćan savez ravan NATO-paktu, svetski političari koji su rado dolazili Titu u goste, filmske zvezde kojima nije bio problem da se došetaju do Košutnjaka ili Sutjeske...

Setili smo se Evrovizije, Radivoja Koraća, Envera Marića, Bijelog dugmeta, Nobelove nagrade, počeli su da se repriziraju serijali Grlom u jagode, Otpisani, Vruć vetar, Kapelski kresovi, u DVD formatu postaju dostupni filmovi Skupljači perja, Bitka na Neretvi, Okupacija u 26 slika, Nacionalna klasa, Maratonci trče počasni krug...

Sve je to i dalje baštinila Jugoslavija i sve je to bilo deo neraskidive jugoslovenske kulture, pa je i ta činjenica morala uticati na jačanje jugonostalgije (ovaj pojam možda i nije adekvatan, ali je najobuhvatniji). Iako se ne lamentira nad Jugoslavijom kao državnom tvorevinom, ipak je sve ono za čime se žali stvoreno u Jugoslaviji i, što je još važnije, zahvaljujući Jugoslaviji kao takvoj.

Zanimljivo je da jugonostalgija zahvata i mlađu populaciju, ali to i nije čudno, jer dovoljno je bilo čuti dve-tri pesme iz sedamdesetih i osamdesetih, da ih uporedimo sa produkcijom novijeg vremena – i već smo zahvaćeni jugonostalgijom. Jasno nam je da je muzika bila kvalitetnija u jednom vremenu koje se nikada neće vratiti i koje je nemoguće ponovo doživeti. Isto je i sa filmovima, televizijskim programom, sportskim takmičenjima...

O nostalgiji su pisali

Upravo su se te 2005. godine zbili događaji kojima jugonostalgija dostiže svoj vrhunac.

Najvažniji, mada ne i najupečatljiviji izdanak jugonostalgije jeste pomenuti Leksikon YU-mitologije, objavljen paralelno u Zagrebu i Beogradu. Autori leksikona i brojni drugi poznati i nepoznati saradnici mogli su sa dostojne vremenske distance sagledati period o kome govore, pa tako doneti objektivne sudove. Stariji čitaoci mogli su da se podsete, možda i da puste poneku suzu, ali i da čuju nešto o čemu ranije nije smelo da se priča, jer ipak je i u nesvrstanoj Jugoslaviji važilo da Ozna sve dozna!

Nezapaženo je prošla knjiga Dejana Novačića SFRJ za ponavljače, gde se povest Jugoslavije daje kroz prizmu satire i ironije (otprilike na onaj način kako danas čini Njuz.net sa dnevnom politikom). Neki Novačićevi tekstovi uvršteni su kao posebne odrednice u Leksikon YU-mitologije, pa su tako mogli naći put do čitalaca, ali ipak se čini da na ovim prostorima još uvek nema dovoljno sluha za viđenje istorije u stilu Montija Pajtona ili Crne guje.


O nostalgiji su pevali

Verovatno niko nije verovao da će se grupa Bijelo dugme ponovo okupiti i napraviti uspešne koncerte, i verovatno se to nikad ne bi ni desilo, da tih godina nije bujala jugonostalgija. Najzad, i to se dogodilo upravo 2005. godine. Bio su to povratnički, ali i oproštajni koncerti Bijelog dugmeta, jer iako je i docnije bilo pokušaja da se grupa iznova okupi, nikada se više nije desilo da na bini istovremeno budu sva tri pevača.

A upravo tih dana dok se Brega, Tifa, Alen i Bebek spremaju za beogradski koncert, srpska pevačica makedonskog porekla Tijana Dapčević peva u Budvi pesmu „Sve je isto samo njega nema“, gde čak pravi i svojevrsni omaž ponovnom okupljanju Bijelog dugmeta! Momenat nije mogao biti bolje odabran!

Od tada je prošla čitava decenija, povratničko-oproštajni koncerti Bijelog dugmeta retko se navode čak i kad se detaljno govori o istoriji najpopularnije jugoslovenske grupe, pesma Tijane Dapčević polako odlazi u zaborav, kao i svi novokomponovani hitovi koji su redovno kratkog veka. Leksikon YU-mitologije deluje kao knjiga iz nekog drugog vremena, kao da je zaista bila MADE IN YUGOSLAVIA, pa da je sa tom državom zajedno nestala. Ipak se Leksikona 2011. setio reditelj Oliver Frljić i napravio istoimenu predstavu, pa bi to možda bio, za sada, poslednji viđeni trzaj jugonostalgije u pozorištu, što ne znači da ih neće biti još.

Dobronamerna je bila želja Dubravke Ugrešić, Đorđa Matića, Iris Adrić i Vladimira Arsenijevića da se preko Leksikona jasno ukaže kako su neki pojmovi bili i ostali jugoslovenski i samo jugoslovenski, ali čini se da ta ideja u godinama nakon splašnjavanja jugonostalgije više nije mogla opstati. Podele su počele na svim nivoima, od književnih do kinematografskih ostvarenja. Postalo je anahrono i apsurdno kad danas neko kaže za sebe da je jugoslovenski pisac, glumac, pevač, košarkaš – a kamoli političar!

Ima danas jugonostalgičara, ima i onih koji bi sebe najradije videli kao Jugoslovene, ima i onih koji čak veruju u neku novu Jugoslaviju, ali to su već pojedinačni i usamljeni slučajevi, a činjenica je da više nema jugonostalgije kao kulturnog fenomena svojstvenog širim masama.

Bila jednom jedna zemlja, rekao je Dušan Kovačević, a sada možemo reći i: bila jednom nostalgija za tom iščezlom zemljom!

Nema komentara :

Objavi komentar