srijeda, 31. listopada 2018.

Dušan Milijić | Tamna mesta u narodnoj baladi Hasanaginica



1.

Objavivši u svojoj knjizi Putovanje u Dalmaciju (Viaggio in Dalmazia, Venecija 1774) pesmu naslovljenu kao Žalostna pjesanca plemenite Asan-Aginice, sa prevodom na italijanski (Canzone dolente della nobile sposa d’Asan Aga), opat Alberto Fortis možda nije ni slutio da će time pokrenuti lavinu istraživanja i interesovanja za narodno stvaralaštvo Južnih Slovena, što će kulminirati u prvoj polovini XIX veka, prvenstveno zahvaljujući Johanu Volfgangu Geteu i braći Vilhelmu i Jakobu Grimu, ali i mnogim drugim evropskim književnicima koji su se prihvatili prevođenja Hasanaginice (kako se docnije ustalio naziv za ovu narodnu baladu) na svoje jezike – spomenimo Voltera Skota, Terezu fon Jakob, Prospera Merimea, Aleksandra Puškina, Adama Mickjeviča.
Da tekst iz Fortisove knjige ipak ne predstavlja autentičan izraz narodnog stvaralaštva, to je odavno ustanovljeno, jer postojala su najmanje dva posrednika između izvorne balade i čitalaca, pri čemu je svaki posrednik mogao menjati tekst prema sopstvenom osećaju: najpre je promene mogao izvršiti onaj koji je Fortisu predočio ili predao zapis narodne balade, a potom je sigurno i sâm Fortis nešto menjao pre štampanja, ne pokazavši se uvek kao dobar poznavalac narodnih govora Dalmacije. Otuda se u prvoj verziji Hasanaginice, pored dominantnog štokavskog narečja, uočavaju i elementi čakavštine, javljaju se čak i sintagme koje bi u svakom narečju bile gramatički nepravilne, a pod znakom pitanja je i sâm izgovor, jer se pored dominantne ijekavice pojavljuje na nekoliko mesta i ikavica (jedanput i ekavica), pa nisu zanemarljive pretpostavke da je balada izvorno bila na ikavici a da je docnije prenesena na ijekavicu, no opet ne do kraja. Takođe bi se kao plod naknadne redakcije, verovatno i hiperkorekcije, mogla protumačiti četiri jedanaesterca, s obzirom na to da je pesma izvorno ispevana u epskom desetercu.
Veliki je paradoks da se Hasanaginica od sopstvenog izvornika najviše udaljila onog momenta kad se vratila podneblju gde je ispevana. To se desilo 1814, kada je već poznata narodna balada objavljena u okviru Vukove zbirke naslovljene kao Mala prostonarodnja slavenosrpska pjesnarica.
Priređujući Hasanaginicu na osnovu Fortisovog izdanja, Vuk Stefanović Karadžić izvršio je brojne promene i tako načinio, može se reći, sopstvenu verziju, svakako nekritičku, tim pre što je uneo i dva nova stiha, a na jednom mestu maltene prepričao stih umesto da ga prepiše i eventualno rediguje. Želeći da anulira Fortisovu redakciju originala, Vuk se od originala još više udaljio, i to iz jednostavnog razloga: zato što nije ni znao kako glasi izvorni tekst pesme, nego je jedino mogao da pretpostavlja, što je u ovakvom poslu pogrešno samo po sebi.
Iako nije uspeo da Hasanaginicu pronađe „u narodu“, Vuk je ipak preštampava u zbirci Srpske narodne pjesme, knjiga treća 1846, pa iako baladu opet donosi u sopstvenoj redakciji, Vuk sada tom poslu prilazi sa mnogo više ozbiljnosti, uglavnom se držeći Fortisovog teksta i ne menjajući oblike i izraze ako za to ne bi našao valjanih razloga.
Nakon Vukove smrti, otkrivene su ipak još neke varijante „žalosne pjesance“, među njima i Narodna pjesma iz Spljeta (objavljena u dubrovačkom Slovincu 1882) sa veoma sličnim Splitskim rukopisom (koji je u Beču 1883. objavio Franc Miklošič), da bi u prvoj polovini XX veka bila objavljena verzija koju je Milanu Ćurčinu predočio vajar Ivan Meštrović (na osnovu kazivanja svoje babe), a zatim i Asanaginica koju je Matija Murko čuo na ostrvu Šipanu. U međuvremenu je odštampan Erlangenski rukopis (izdao dr Gerhard Gezeman, Sremski Karlovci 1925), u kome šesta po redu pesma predstavlja varijantu poznate balade, a kao srodna mogla bi se uzeti i pesma Ago se izmirio s ljubom (objavio Stipe Banović), s tim što se ovde javljaju hrišćanska imena umesto muslimanskih, a pritom je jedno i istorijsko: Senjanin Ivan.
Ipak, od navedenih varijanti, punu bi pažnju mogao dobiti jedino Splitski rukopis, za koji je još Franc Miklošič tvrdio da je to bio izvor sa kojeg je Fortis neposredno zabeležio pesmu o Hasanaginici, jer inače je odavno odbačena pretpostavka da je Fortis mogao čuti pesmu od nekog pevača ili kazivača Dalmatinca, odnosno kako se tada govorilo – Morlaka. Pomoć može pružiti i Narodna pjesma iz Spljeta, najviše radi neophodnog poređenja pojedinih nejasnih mesta, dok preostale varijante ili nemaju toliko sličnosti sa Fortisovim tekstom ili su pak mogle nastati na osnovu Hasanaginice iz Vukove zbirke, što se sa sigurnošću može reći za pesmu koju je ispričao Meštrović.


2.

Već je Vukova redakcija dala povoda različitim tumačenjima pojedinih stihova iz Hasanaginice, a i novootkriveni rukopisi pružili su dovoljno mogućnosti za nova iščitavanja, ali i za nešto drugačija shvatanja same suštine narodne balade o prognanoj ženi i nesrećnoj majci. Pritom su se i istraživanja kretala u veoma širokom rasponu, od filoloških, preko religioznih, do socioloških.
Nije mali broj reči i izraza u Hasanaginici koji bi mogli biti označeni kao „tamna mesta“, ali kada se pregledaju i sumiraju dosadašnja istraživanja, izdvajaju se četiri stiha koja su najviše zbunjivala, kako čitaoce, tako i priređivače:
stih 59: Dugh podkliuvaz nosi na djevojku – imenica podkliuvaz;
stih 80: Svakom’ sinku nozve pozlachene – imenica nozve;
stih 83: Gnemu saglie uboske hagline – pridev uboske;
stih 88: Majko vascia, serza argiaskoga – pridev argiaskoga.
(Navedno prema fototipu teksta iz Fortisove knjige, u izdanju: Vuk 1965, str. 409).

Hasanaginica je mnogo puta preštampavana, ona je nezaobilazna u svakoj antologiji narodnih pesama a pogotovu narodnih balada sa južnoslovenskog prostora, ali pri svakom novom štampanju, priređivači su se uglavnom držali Vukove verzije iz 1846, ne menjajući sporne izraze čak ni onda kad su za to imali dobrih razloga i kad su znali kakva bi transkripcija bila najlogičnija.
Primera radi, Hatidža Krnjević u svojoj Antologiji narodnih balada pedantno objašnjava svaku reč koja bi mogla biti shvaćena dvosmisleno, pritom navodi obimnu literaturu i fototipski donosi tekst iz Fortisove knjige, ali ipak kao osnovni tekst daje Vukovu konačnu redakciju, premda je svesna svih njenih nedostataka.
Nešto je drugačije postupio Miroslav Pantić kada je u antologiji Narodne pesme u zapisima XV–XVIII veka (Prosveta, Beograd 1964) priredio Hasanaginicu prvenstveno na osnovu Fortisovog teksta, mada je često prihvatao i Vukova rešenja, no i tada je u posebnim komentarima sve poredio sa izvornikom.
Veliku dozu kritičnosti i marljivosti pokazao je Alija Isaković pripremajući obimno, takoreći jubilarno izdanje Hasanaginice (povodom dva veka Fortisove knjige), gde su se na jednom mestu našle sve dotadašnje varijante i prevodi čuvene narodne balade, kao i najznačajnije studije, i to na preko petnaest jezika (na osnovu ovog izdanja će uglavnom i biti u našem tekstu navođeni citati raznih istraživanja).
Za svoju redakciju Hasanaginice, Isaković je uzeo u obzir i Fortisovu i konačnu Vukovu verziju, ali se u mnogome oslanjao i na Splitski rukopis, kao i na sva dostupna istraživanja filologa, kritičara i istoričara.
Zanimljivo je, međutim, da Isaković u posebnim komentarima navodi prilično smele pretpostavke (kako svoje, tako i tuđe), koje bi mogle baciti sasvim novo svetlo na pomenuta „tamna mesta“, ali da u svoju konačnu redakciju uglavnom ne unosi ta rešenja, očigledno ih i sâm smatrajući previše radikalnim, bar u odnosu na sve ranije verzije.


3.

Fortisov stih „Dugh podkliuvaz nosi na djevojku“ Vuk je najpre samovoljno pretvorio u dva stiha: „da poneseš dugo pokrivalo / s kojim će se ona zavesiti“ (Vuk 1965: 123), da bi se docnije ipak vratio izvorniku i štampao: „dug pokrivač nosi na djevojku“ (Vuk 2006: 524). U oba slučaja, tumačenje spornog izraza maltene je isto („pokrivalo“, „pokrivač“), a kod druge redakcije, Vuk se otvoreno čudi obliku „podkliuvaz“ (Vuk 2006: 524, fusnota 86).
Slične neobične oblike nalazimo i u Narodnoj pjesmi iz Spljeta: „podkluvač“ (Isaković: 326), kao i u Splitskom rukopisu – „podcluvac“ (Isaković: 335).
Hatidža Krnjević naglašava da ova reč označava „nevestinski dug veo, pulu-duvak, al-duvak, kojim se nesrećna žena zaklanja od iskušenja da ponovo vidi svoju decu“ (Krnjević 1978: 245), dok Alija Isaković precizira da nije u pitanju „pokrivač“ nego „prekrivač“, dakle „veo, duvak“, što se vidi već na osnovu Fortisovog prevoda Hasanaginice (Isaković: 431).
Iako Isaković u svoju redakciju unosi nešto izmenjen i deseteračkom stihu prilagođen oblik: „pul’duvak“ (Isaković 428), ipak u napomeni iznosi pretpostavku kako bi oblik iz Splitskog rukopisa „podcluvac“ lako mogao biti omaška: da su slova „cl“ tako napisana umesto jednog „d“, što se prenelo i na Fortisov rukopis. Isaković dalje objašnjava da podduvak predstavlja „neprozirniji, gušći veo“, što ima logike kad se zna kako sâm duvak ne bi bio dovoljan da Hasanaginica „ne vidi sirotice svoje“ (Isaković: 431).


4.

Imenicu „nozve“ iz Fortisovog teksta, Vuk je najpre zamenio sa „mestve“ (Vuk 1965: 123), a potom sa „nože“ (Vuk 2006: 524), s tim što je kod druge redakcije napomenuo da bi se ovo moglo pročitati kao „nazuve“, jer je i Fortis zabeležio „da su to nekakve čizme“, mada se „nazuvice nose u opancima, kojijeh turska gospoda ne nose nikako“ (Vuk 2006: 524, fusnota 90).
Splitski rukopis saglasan je sa Fortisovim oblikom „nozve“ (Isaković: 336), ali bi zabunu mogla uneti Narodna pjesma iz Spljeta sa svojevrsnim hibridnim oblikom „nožve“ (Isaković: 326).
Držeći se tumačenja Asima Peca, da je kod Fortisa samoglasnik a lako mogao biti zamenjen samoglasnikom o, što inače „ide među tipične Fortisove pisarske pogreške“ (cit. prema Isaković: 432), Alija Isaković u svojoj redakciji ima oblik „nazve“ (Isaković: 428), što je, opet radi prilagođavanja desetercu, skraćeno od „nazuve“.


5.

Izraz „uboške haljine“, koji je Fortis štampao kao „uboske hagline“, izazvao je brojne nedoumice i tumačenja, verovatno i zbog društvenog statusa glavnih junaka Hasanaginice, pa i zbog naizgled apsurdne situacije da majka svom najmlađem detetu, i to muškom detetu, šalje sirotinjske haljine umesto da ga nagradi posebnim darovima.
Iako je Fortis spornu reč preveo u smislu „uboške“ (italijanski: „da poverello“), već je Gete, svega godinu dana docnije, odbacio takav prevod, a nije se držao ni nemačkog prevoda koji se u međuvremenu pojavio (od strane Klemensa Vertesa), nego je svesno izbegao reč „ubog“ i ceo izraz razumeo kao da majka šalje detetu odeću koju će ono nositi tek kad poodraste.
Da je slične nedoumice imao i Vuk, dokaz je pridev „svilene“ u njegovoj prvoj redakciji (Vuk 1965: 123), mada se docnije vratio Fortisovom „uboške“ i tako štampao bez ikakvog dodatnog objašnjenja (Vuk 2006: 524).
Iako u Narodnoj pjesmi iz Spljeta i Splitskom rukopisu jasno stoji „njemu šalje ubošku haljinu“, odnosno „gnemu saglie uboscu aglinu“ (Isaković: 327, 334), ovaj je stih i dalje izazivao nedoumice, a posebno su se njime bavili Franc Miklošič, Vatroslav Jagić i Luko Zore, te zaključili da bi ispravno bilo „u bošči haljine“ („uboscu“ < „u bočki“ < „u bošči“), pa je tako odštampano i u „državnom izdanju“ Vukovih pesama 1894.
Ipak, u docnijim izdanjima Vukovih dela, priređivači su se i kod ovog primera vraćali redakciji iz 1846, dakle obliku „uboške haljine“, što je Nikola Banašević opravdao mogućnošću da spomenuti darovi imaju „simbolično, nama nepoznato značenje“, štaviše da bi mogli biti zaštita „od uroka“ ili da je „sirotinjsko odelo“ tako nazvano zato što se „daje detetu koje gubi majku“ (cit. prema Isaković: 315).
Iz sličnih razloga je i Vladan Nedić smatrao da oblik iz Fortisovog teksta ne treba menjati, tim pre što ni Splitski rukopis u tom pogledu „ne izaziva nikakvu sumnju“, a reči „po svoj prilici označavaju odeću koju će dete nositi kao siroče“ (cit. prema Isaković: 461).
Sa druge strane, Hatidža Krnjević iskorišćava upravo izraz „sirotice“ (kojim i aga i aginica nazivaju svoju decu), ali zato da bi odbacila pridev „uboške“, jer ako „deca jesu sirote“, ona „nisu uboga“, a sem toga je „reč ubog vrlo retka“ u narodnim baladama Bosne i Hercegovine i pritom „ne može označiti onaj ljudski gubitak“ o kojem peva Hasanaginica (cit. prema Isaković: 484).
Alija Isaković takođe naglašava da je muslimanskoj narodnoj poeziji „strana riječ ubog“ (Isaković: 432) i prihvata tumačenja prema kojima je ispravno „u bošči haljine“, kako i unosi u svoju redakciju pesme (Isaković: 428).
Najnovije tumačenje dao je Sead Hasović, uporedivši dotični stih sa još jednim pomalo spornim stihom: „svakom sinku nože pozlaćene“, pri čemu ne dovodi u pitanje imenicu „nože“, ali podvlači pridevsku zamenicu „svakom“, smatrajući da se ona odnosi i na najmlađeg sina, koji je još u kolevci. Dakle, nakon što je Hasanaginica svakom sinu „darovala nože pozlaćene“, najmlađem je sinu „spremila obaška (posebno) haljine“ (Hasović 2012). Ovakvo čitanje uklapa se u pretpostavku da bi majka najmlađem detetu sigurno poslala posebne darove, a kao što je već rečeno, Fortis je često pravio omaške i mešao samoglasnike („majko“ umesto „majka“, „kado“ umesto „kada“, verovatno i „nozve“ umesto „nazve“), tako da se moglo desiti i „uboske“ umesto „obaška“.
Ipak, i pored svih naknadnih tumačenja, ne postoji razlog da se izraz „uboške haljine“ odbaci kao neprikladan ili apsurdan, kakvim se na prvi pogled može učiniti, tako da ne bi bila nikakva greška ostaviti oblik iz Fortisovog izdanja, naravno uz navođenje svih argumenata na koja se pozivaju nosioci drugačijih mišljenja.


6.

Fortisov oblik „argiaskoga“ možda ne bi izazvao toliku pažnju da Vuk u obe svoje redakcije to nije preinačio u „kamenoga“ (Vuk 1965: 123; Vuk 2006: 524), pošto nigde nije čuo, kako je sâm naglasio u posebnoj belešci, „rđaski ni rđavski, nego samo rđav“, mada se zapitao da li nije „argiaskoga mjesto horjatskoga“ (Vuk 2006: 524, fusnota 92).
Veoma ekspresivno, Alija Isaković tvrdi da je Vuk „’srcem kamenim’ ranio i ’Hasanaginicu’ i Hasanaginicu dovodeći u pitanje njeno baladsko jezgro“.
Splitski rukopis uglavnom se podudara sa Fortisovom verzijom: „argiascoga“ (Isaković: 336), dok u Narodnoj pjesmi iz Spljeta nalazimo: „rgjavoga“ (Isaković: 327), što se jasno transkribuje kao „rđavoga“, ali je moglo nastati pod uticajem slobodnijeg čitanja teksta iz Fortisove knjige.
U Meštrovićevoj varijanti je kao kod Vuka: „kamenoga“ (Isaković: 348), ali prema svedočenju Milana Ćurčina, sâm je Meštrović mislio da je u originalu bilo „rđavskoga“, što bi značilo „nemilosrdan“ ili „neblagodaran“ (cit. prema Isaković: 350).
Franc Miklošič predlagao je transkripciju u „orjatskoga, horjatskoga“, verovatno prema Vukovoj belešci, a što bi imalo smisla ako se posmatra u kontekstu staleškog sukoba između aginske i begovske porodice (na jednoj strani Hasan-aga, na drugoj beg Pintorović, brat Hasanaginice), mada je teško razumeti da bi jedan aga upotrebio toliko pogrdan izraz, te majku svoje dece javno nazvao prostakušom, seljankom, ženom koja ima srce lupeža (a to jesu osnovna značenja turcizma horjat čije se poreklo nahodi u novogrčkom jeziku).
Dva stoleća nakon prvog štampanja Hasanaginice, dr Mehmed Begović pokušao je da koren spornog izraza pronađe u turcizmu „agr“ i mogućem pridevu „agr’atski“, što bi se prevelo kao „ohol, zagrižljiv, zajedljiv“. Takav izraz, smatra Begović, „u sebi sadrži i neosetljivost i zlobu, dok reč kamenog označava samo neosetljivost“ (cit. prema Isaković: 432).
Da je ovakvo tumačenje na pravom tragu, dokaz bi mogle biti moderne dramske adaptacije Hasanaginice (Ljubomir Simović, Alija Isaković), gde se problem sukoba između muža i žene uglavnom produbljuje ponosom, možda i inatom begovske porodice, naročito ponosom njenog predstavnika bega Pintorovića, koji u pesmi ne progovara ni jednu jedinu reč („beže muči, ne govori ništa“, „ali beže ne hajaše ništa“), no ipak upravlja životom i sudbinom svoje sestre. Tako se agina mržnja prema begu i uopšte prema begovskom staležu pretvara u mržnju prema Hasanaginici, pa bi pretpostavljeni izraz „srca agr’atskoga“ trebalo shvatiti kao agin stav da majka njegove dece pripada nekom drugačijem, previše ponosnom, štaviše oholom svetu. Takvim se tumačenjem ne osporava ni Miklošičeva pretpostavka, ali se agine reči ne shvataju kao obično vređanje, nego kao poruka sa mnogo dubljim značenjem.
Zanimljivo je da se Isaković, iako je imao u vidu sva navedena tumačenja, opredelio za oblik „hrđavskoga“ (Isaković: 429), koji se zaista može naći u knjigama sa starodalmatinskim pravopisom, ali se ne nahodi ni u Fortisovoj redakciji niti u bilo kojoj drugoj varijanti, a ne može se zaključiti da je Fortis omaškom ispustio inicijalno „h“.
Kada bi se iznova priređivao Fortisov tekst, čini se da bi „rđa(v)skoga“ bilo najlogičnije, jer se oslanja i na Fortisovu verziju i na Vukov nagoveštaj o mogućoj, mada neobičnoj varijanti prideva „rđav“. Najzad, ovakvim se oblikom ne menja izvorno značenje, ono čak ostaje usaglašeno i sa Miklošičevim i sa Begovićevim tumačenjem, na koja takođe uvek treba ukazati u posebnim napomenama.


7.

Ako bi trebalo dati konačan zaključak i predloge kako transkribovati pomenuta „tamna mesta“ iz Fortisove redakcije, naše je mišljenje sledeće:
podkliuvaz – podduvak (prema tumačenju Alije Isakovića, a na osnovu Splitskog rukopisa);
nozve – nazve (skraćeno od „nazuve“, prema tumačenju Asima Peca, što prihvata i Alija Isaković);
uboske – uboške (jer nije lišeno logike, iako ima i drugačijih mišljenja, koja treba uvažiti i posebno navesti);
argiaskoga – rđa(v)skoga (jer se ne gubi osnovno značenje, mada je u ovom slučaju potrebno izneti i argumente za oblike „horjatskoga“ i „agr’atskoga“).


D. Milijić


Izvori i literatura

Vuk 1965: Sabrana dela Vuka Karadžića, knjiga prva: Pjesnarica 1814 – 1815 (Mala prostonarodnja slaveno-serbska pjesnarica, 1814; Narodna srbska pjesnarica, 1815). Priredio Vladan Nedić. Prosveta, Beograd 1965.
Vuk 2006: Srpske narodne pjesme. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karadžić. Priredila Snežana Samardžija. Zavod za udžbenike, Beograd 2006.
Isaković: Hasanaginica 1774–1974. Priredio Alija Isaković. Svjetlost, Sarajevo 1975.
Krnjević: Hatidža Krnjević, Antologija narodnih balada. Srpska književna zadruga, Beograd 1978.
Hasović 2012: Sead Hasović, Čija je bošnjačka balada Hasanaginica (https://hamdocamo.wordpress.com/2012/04/08/cija-je-bosnjacka-balada-hasanaginica/)

Nema komentara :

Objavi komentar