Darija Žilić | Osmijesi na zvizdanu

Prodavačica u pekarni mi kaže da sam ja uvijek nasmijana, pa veli da se stječe dojam da mi je sve sjajno. Onda smo malo pričale, šestinski kruh je izvadila s police. I vrećicu, molim... Ma u našim je godinama nepristojna depresija, složimo se nas dvije. Pa da, nekima smeta kada pada kiša. Ja si uvijek znam urediti dan. Malo kave, kruh, kaj više treba, veli ona. Je, kažem ja. I malo ispričam o tati. Spomenemo muške, posebno one koji su bili u ratu. Kao njen muž. Ah, moj je bio ko mlad, sad je već star, 53 godine, uh, obleče pidžamu, a onda me pita di mu je. Pametan je, al se sav smota. Mahne ona rukom, dodaje mi kruh, već se približava muškarac s ogromnim trbuhom, ispriječio se doslovno između mene i tog otvora u maloj Klarinoj pekarnici. Bilo je vrijeme za dalje poć. Mašemo si nas dvije... A već je zvizdan.