utorak, 15. rujna 2020.

Emilija Dimitrovski | Nisi bio spreman


Od nekih ljudi udaljeni smo kilometrima
i pre nego što smo
uopšte i napravili korak unazad.
Udaljeni smo u duši,
srcu
i svakoj blizini medju nama.
Pitam se,
koliko kilometara si bio udaljen dok si me držao za ruku?
Kojoj daljini si hteo da budeš blizina?
Telo mi se grči čak i na samu pomisao
da će te, možda nekada,
neka druga žena držati za ruku.
Za tu istu ruku koju sam ja držala
kroz sve strahove
kroz sve nemire
za sav mir na ovome i onome svetu.
Da mi, možda, više nikada nećemo biti mi.
Odbijam da poverujem da ću morati da te pustim
i zaboravim.
I zaista, moj jedini strah je
tvoje pripadanje nekoj drugoj.
Odbijam da poverujem
da ćeš sa //njom//
doručkovati kroasane
dok joj prstima prolaziš kroz kosu
i gledati je snenu
kao što si mene nekada gledao.
Ali znaj jedno.
//Ona// nikada neće zaceljivati tvoje rane
kao što sam ja to radila.
Neće znati. Neće umeti.
Biće da te srce izdaje, krvari i puca po šavovima.
Biće da nije zaceljeno,
nije ni čudo kad je u njene ruke dospelo.
Svoje srce uzimaš od osobe
koja svojim rukama stvara ritam
da bi preživeo
da bi ga dao //njoj// koja uputstva nema.
I samo me ljuti činjenica
što nisi bio spreman da mi pružiš srce na dlanu.
Meni, osobi koja bi svoje tebi dala.
Za neke stvari, izgleda, nikada nisi bio spreman.

Nema komentara :

Objavi komentar

Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.