Zajikun i nezime još,
jeseni, grljenjem se,
va Lovrane, grijemo,
nenježno još glas izgovaram ć,
da ne kažem – grubo.
No u fazi
kada sve ti
dovoljno je meko smo,
i gjedaš me,
i pjažan ti se,
i govoriš kako se sȅ da,
svilene i glatke su ti riječi, besede.
Marūnȉ va lošćere
smeju se i smiju
ni o čemu našim štorijama.
Za nepucanje smo im, osmijeh,
mirnu rernu, razvukli.
U srcu san sav ti domãćī,
čigov da san,
ni marunimi tvojin nisan
furešt.
(Aš se odsrca smeju i smiju,
aš divno je toplo
i teplo!)
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.