Lorena Vojtić | Zamiranje

Strankinja
sam u duši.

Svojoj kosi,
koži, srži...

Ne znam
ni sebe...

A kamoli.

Naglog.

Ekplozivnog
muškarca...

Mračne,
tajfunske
trijade...

Živimo, da
bismo se
upokojili.

Tko smo u
stvari, mi?

Lutke,
uloge?

U kazalištu,
amfiteatru?

Propale
zvijezde.

Kometi,
meteori.

Koji tu
nemilo -
padaju...

Antikno
rušeći...

Sve pred
sobom...

Neprestano
okrivljavajući.

Svemir,
Boga,
udahe.

Zapravo,
postajući.

Preloši,
glumci.

Arhaično,
usahnule
ljubavi...