Za mene, trešnja nije voće, ni jelo, ni hrana, više je, mnogo više: to je simbol moje lične religije Prirode, sveti znak proleća, poruka ljubavi zemlje i neba , obećanje još jedne godine, moja pričest životom, još jednom...
U mome dvorištu dozreva stara trešnja Đurđevka, simbol mladosti, detinjstva , crvena radost za oko i dušu. Nekad su se te prve skupe trešnje prodavale na vezicu: desetak peteljki se uveže končićem skupa sa dve tri liščice - otac mi ih je donosio iz grada, mi u selu nismo imali tu ranu sortu!
Nisam ih jela odmah, držala sam u rukama, gledala, one sa duplom peteljkom stavljala sam za uho kao minđuše, a sunce sija, sija, i tata se smeje, i mama negde u bašti peva...
I jutros, imam "minđuše", mokre od noćašnje rose, i noge mi mokre od trave, i lice mi mokro, izgleda da plačem ... i skakuće u sećanju i gleda me nasmejana mala Nena, i grli ovu tužnu sadašnju, staru ispod trešnje i ispod bremena godina - i teši:
"Ne plači, vidi, sačuvala sam ti trešnje, naa, uzmi " ...
A nekoga nema, i nema, i nema ga više, evo, godina i tri meseca već...
Negde u krošnji zaguguta grlica ... neko, ko je sa mnom stvarao ovo dvorište i kuću, i posadio ovu trešnju, oglasi mi se sa druge strane postojanja...
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.