Kroz prljav prozor na bolničkoj sobi
Ulaze sivi kišni oblaci
Vidim ih, lebde nada mnom
Žele da im pričam o strahu
O sjenama na trošnom zidu
O osušenoj krvi na podu
O iglama, sondama, skalpelima
I svim ostalim čudima moderna doba
Da ranama svojim govorim o Bogu
Što teško Ga je vidjeti kroz suze
Da zaboravim livade i rijeke
Oca, majku, braću, prijatelje
Dragu što još čeka na mene
Jer ne postoji ništa više
Osim straha što ne spava
Zaboravljam nadu bolnom lakoćom
Plaši me to više od svih oblaka
Što šuljaju se nebom
Nema komentara :
Objavi komentar
Hvala na vašem komentaru. Isti će biti objavljen nakon pregleda moderatora.